Nova Evropa

штеник, пророк, у општем механизовању и у деоби рада постаје човеком који, као и остали људи, продукује робу која се равна према закону 0 понуди и потражњи, и која, уз веома ретке изузетке, извршивши одређену потребу, свршава у ропотарницама, као све што се употребом истрошило.

Објективно говорећи, нема никакова нарочитог разлога, да се продукти осредњих стихотвораца у принципу цене више од рада управника, суца, адвоката, кројача, тесара, ни по евојој унутрашњој вредности ни по уложену труду ни по утицају што га врше у друштву. Писање је, у својим најсвагдашњијим облицима, штавише, прилично неозбиљан и смешан посао. Трошити најбоље силе нато, да се приповеда о приликама и неприликама какве госпође Јуле; писати десетине арака о томе, да ли ће се двоје људи узети или неће; слагати речи према одређеном ритму и измишљати срокове, исказујући ситне љубавне болове — све је то, према озбиљним питањима живота, сићушно и незнатно. Износити себе, своје најинтимније и најдубље стране, значи, рек би, неку слабост, таштину или непоштивање самога себе. И зато је сасвим разумљиво, да људи праксе, активног живота, понајвише с неким покретом презира и омаловажавања прелаве преко свих препирака, полемика литерата, и говоре о »литератури«. Као у свему, и у уметности, специјално у књижевности, настаје у свакога човека након више прочитаних дела осећај пролазне или трајне засићености, који је утолико јачи и трајнији што више књижевна дела имају карактер литературе, одмичући се од живота.

Имаде, углавном, две врсте књижевника: једни пишу за себе, због себе, из себе; а други пишу за литературу, због литературе, и из литературе. Дојмови живота, слажући се свом својом тежином, шароликошћу, дубином, са свим својим тежњама и наслућивањима, у пеихи онога који је кадар да опази и упије што више карактеристика његових, траже својом упутарњом, примарном снагом, да се испоље било како — ни уметнина, књижевно дело, у томе је случају заправо исто што и живот, изилазећи из њега и износећи га на најискренији начин.... У томе је емислу разумљиво што поједина дела преживљују стотине и тисуће година, а друга су и у часу постанка само папир, — све живи онолико колико снаге за живот имаде у себи. Уметник, књижевник, у томе је смислу човек, који обухвата у себи живот милијона, пројицирајући га у уметнини. Он је пророк, јер износи у оштрим потезима оно што се једва наслућује; он је учитељ, јер продире у најскровитије кутове у које сам човек каткад нема снаге да завири; он је вођ, јер уметност, као најближа животу, носи у себи јаче или слабије изражене све идеје што покрећу људетвом. Појам школе, литерарне струје, правца, с овога је гледишта сасвим споредан — сваки је правац у уметности само једно гледиште на живот, и једино је толико психолошки оправдан. Но сваки правац, проведен конзеквентно, значи једноставност, окљаштравање, јер најснажнија слика живота настаје онда кад се узму у обзир сва могућа гледишта. Највећа књижевна дела могу се стега свретати у све могуће школе, јер за све имаде у њима заметак; но она стварно не: иду ни у једну школу, јер стоје изван школе, над школом.

Постоји, међутим, литература — литерати — као засебно звање, као сталеж, са својим засебним принципима, интересима, назорима, афирми-

142