Nova Evropa

рајући се као засебна група поред осталих група интелектуалаца. Бити литерат значи — живети зато да се пише што ће читати други; бити литерат, не значи загледати добро у себе и изван себе, и износити опажања без обзира на иког, већ у првоме реду уперити све на оног невидљивог читача, да га се освоји или заблене. Добивши обележје професије, и књижевност, да постигне своју сврху, служи се којекаквим средствима, свраћајући пажњу на себе. Та су средства често далеко од уметности.

Маколико се уздизао појам »књижевност«, чињеница је, да од тисућа. свезака, романа, новела, песама, што их свет баца на тржиште, за коју годину не остаје ништа до хрпа загушљива папира; од стотина, драма што се дају по свим могућим позориштима, за коју годину не може се више приказивати скоро ниједна; највећи део имена, што ничу у свакој гене· рацији и испреују се самосвесно, доживљујући пљесак и похвале, пада у

заборав већ за живота. — Узрок је јасан, разумљив, и оправдан. Чим је литерат постао литератом, човеком звања, — које се афирмира, координирано другим звањима, — он се удаљује од самога живота, примајући

карактеристике онога од чега живи; он је престао да доживљује у правом, истинеском смислу, гледајући на, све тек као на грађу за књигу. Он не живи за живот, него за литературу; проблеми што их обрађује не долазе од живота, него из литературе; све оно што он приказује не извире из оног првобитног, једино јаког и свежег извора, него из књижевности. И зато је све што он продуцира бледо и анемично; зато је све што је дао неспособно да преживи и његову генерацију. Јер сва таква дела, извирући из литературе и“ створена за литературу, или су продукт једне школе, једног правца; или, ако им аутор имаде нешто реалније погледе, прилагођена су укусу и жељама публике која их купује и плаћа. И у једном и у другом случају — она су само литература, мастило, папир.

Та литература, тај папир, сви ти стиховани јади малих заљубљених срдаца, све те театралне позе љубавника и хероја, све те кратке и дугачке историјице о прељубима и авантурама беспослених и ситих људи — све је то, према големим проблемима садашњости, према, олујама, које витлају с нама и у нама, све је то и смешно и ситно и тужно, и човек не зна више пута, да ли би нато, на ту литературу, само презирно махнуо руком, или би све то у наступу беса, срдито бацио у ватру. Прочитајте десетак савремених романа један за другим, и након тога, у чуветву засићености, одбацивати ћете од себе с осећајем мржње кроз дуго времена све слично: задубте се у садржај, у идејни свет те књижевности — и видети ћете како је све то празно и пусто, вечно понављање вечно исте теме; задубте се у начин рада тих аутора, и увидићете, да у свему томе има једва нешто мало вештине технике — а све остало, све је јадни, отрцани реквизит једне немоћне културе.

Литература, опште узевши, уз ретке изузетке, поставши нека врста обрта, великог обрта, индустрија, трпи од исте кризе од које често трпе и остали обрти: хиперпродукција, презасићено тржиште, превелика навала, конкурената, званих и незваних, способних и неспособних, које, као и на, осталим подручјима, привлачи: име, слава, реклама, новац.... И пишу се књиге, штампају се ревије, гомилају рукописи — књижаре, књижнице, журнали — до бескрајности, до каотичности. А кад човек хоће да потражи у свему томе, у тим брдима од папира, нешто душе, нешто срца — 88-

143