Nova Evropa

гушује га само воњ Хартије која се стала распадати; и човек не односи из свега тога ништа до горки осећај празнине, тугаљивости, ништавости и жељу да све то, сав тај папир, у једном јединцатом пожару заувек изгори, отимајући малим духовним паразитима могућност да живе од њега. Литература, у овоме смислу, у неким друштвеним срединама одговара, уосталом и некој потреби. Човек уморан или беспослен тражи разбибригу, или начин за. утрошак времена, по каванама, у шантанима, у баровима, итд. И књига, која. је кадра да изврши исту задаћу, потребна је као кавана, као плес, као цигарете. У тој литератури тражи човек надражаја, интересантне заплете, духовитост, лакоћу — све оно што је кадро да забави дух, неумарајући га. Но с обзиром на књижевност као део уметности, о обзиром на књижевност која има да у евим временима буде жариште свих највиших идеала — сва је та »литература« само папир, папир....

Југословенска књижевност, у своме најширем значењу, није такорећи никад изгубила с вида онај највиши идеал књижевности: да буде носалица најактуелнијих, најбољих, најчовечанескијих мисли свога, времена. У своме идејном развоју, по својој вези с приликама нашег народног живота, и по утицају што га је вршила на њ (ако се не узму у обзир ситније појаве и сасвим естетски критерији), она је можда знатнија неголи нам се чини данас, кад је приказују распарчану, раздељену. А по својим врхунцима — Његош, Мажуранић, Јакшић, Змај, Крањчевић, Цанкар — она је, у свом општечовечанеком значењу, и велика. Југословенски књижевник није никад био обртником своје струке, продуцирајући слепо у стилу своје школе, па су и највећи епигони међу »старима« били бар проповедници најширих идеала. Југословенски књижевник није се никад спуштао до разине пустог забављача богатих слојева, нити је, G друге стране, био спекулант, идући за што бољим утршком својих продуката. АпстрахираЈући од типа болесног од чежње за. књижевничком славом, тип југословенскога књижевника је човек који улави у каквогод звање само да своје слободне часове може дати за стварање, неочекујући награде; југословенски је књижевник готово увек човек који и оно мало слободних часова што му преостају од свагдање печалбе употребљава на књижевни рад — верујући да врши у своме народу корисну мисију, предајући јој се као свештеник своме боштву, неочекујући од њега ни награде ни славе. Југословенска, књижевност репрезентира стога оно најбоље н најсветлије што је наш народ у борби за ослобођење дао и што га је у њој водило. Па док политичка историја показује и мрачних црта, књижевност се није никада спуштала испод разине где би изгубила свој светли значај.

Савремени духовни живот у Југославији преживљује кризу која се најаче одражава, у најнежнијем његову делу, у књижевности. У доба кад је књижевник проживео у кратко време толико да би се с тим доживљајима могли иначе испунити многи дуги животни, југословенска књижевност трпи од бледоће, од несташице мисли, од анемичности. Као ни сав духовни живот у Југославији, она, је сасвим дизоријентирана и, колико уошште живи, она се, у највише својих репрезентаната, приближује најгорем типу књижевности. Књижевници најбољих година, јучерашњи репрезентанти лепе књиге н духовних тенденца у народу, повукли су се

144