Nova Evropa

готово сасвим, дајући од себе тек по који глас, плашљив, конзервативан, без снаге да. буде одјењ овога нашега времена које је ипак тако ужасно далеко од времена пре десетак година. — Репрезентант, управо тип наше савремене књижевности, је човек који с 18—920 година живота. стиче популарност, славу, гласовитост, а који с 24 године нема ништа више да каже. Тип је наше књижевности човек који с 20—94 године хоће да издаје свој лист, хоће да буде вођ нове струје, човек који грди, руши, који се са симпатичном живошћу обара на све труло и старо, ноу којега ћете узалуд тражити бар нешто позитивно — један стих, један чланак, једну новелу, који би се својом уметничком снагом ужљебили заувек у мозаг. Тип је југословенске књижевности, даље, тзв. литерат од једнога. ретка — ч0век који је написао један фељтон, један уводник, једну критику, те ушао у различита књижевна друштва, у редакције, идентифицирајући се самосвесно с литературом. Ниједна генерација није у тако кратком временском размаку дала толико нових имена с то лико претензија, и ниједна генерација није билатако јалова, сиромашна духом, мислима, и делима, као што је генерација која има данас да води југословенску књижевност. Пређе ли човек све те наше ревије, новине, књиге, кров сву ту нашу књижевност која би нам у нашим тешким и сплетеним приликама требала да каже толико, опазиће са жалошћу само папир, папир, папир. ... ; i PO PE

А ипак — постоје листови, струје, покрети, борбе, борбе које су по заглушљивости и темпераментности у обарању противника можда, јаче неголи икоја литерарна борба прошлости. Но све је опсена, јер праве борбе ту нема — него је све само звук празних речи, блесак ракета, и болесна тежња да се било како уздигне самога себе, да се што више о некоме говори. Никакве борбе нема, јер нема никаквих опречних мисли, јер уопште нема мисли, — и све те папирнате битке само су зато, јер је човек литерал, и јер, коначно, нешто ипак мора да се и он чује у тој литерарној менажерији.... Неко лудо, глупо имитирање, обожавање речи, страх од тога да ти се не каже да си несавремен, — и док смо пред рат имали легије стихотвораца, који су имитирали ритам Ракићев и Дучићев, сонете Матошеве, данас се неколико било каквих слободних стихова ематра песмом, а психологија несавременим студијем. Дражесно је управо видети, сучим све иступају нови пророци, а ганутљиво је, како стари уредници, немогући да се снађу, послушно штампају у својим листовима све што им се доноси — само од страха да их не назову застарелима.

(ве што је јучерашње застарело је — основна је мисао једне критике Крлежине »Хрватске рапсодије«. И отуда, од те тежње за новим по сваку цену, изилази сва беда савремене књижевничке генерације у Југославији. Живот је у својим основним покреталима углавном увек исти, и рушећи из принципа све јучерашње, сваку школу, ствара ce de facto

опет школа, с основним принципом: »пиши како хоћеш, само не онако.

како су писали јучер«. А свака. је школа, на крају крајева, негација праве уметности, или бар стезање уметничке снаге, јер пројицира онај примарни, непатворени, сирови доживљај кроз нешто друго, научено, помодно, извештачено. И стварати школу значи, без спаса, стварати »литературу«, папир, у најжалоснијем смислу те речи.

145