Nova Evropa

Основна је слабост савремене југословенске књижевничке генерације — »литература«. Ови ти данашњи носиоци југословенске књижевности ушли су већином из школских клупа равно у литературу место У живот. Након неколико бољих школских задаћа, проживевши какву ђачку љубав, ушли су у прве књижевне листове, а годину дана затим издали су прву збирку песама или роман — и слава је добијена. Но тиме је и њихов развој дефинитивно стао — »надобудни таленат« остао је заувек »надобудни таленат«, јер је, живећи само за књижевност, могао да износи тек оно што је доживео пре двадесете године. А до те се године даде доживити врло мало... Пут наших најпопуларнијих, иначе симпатичних, младих књижевника, без разлике је такав, — а прочитавши »Гри кавалира«, новелу најачега међу нашим младим ауторима, осетио сам, на своје запрепашћење, у тим »људима од папира« мало и одвише папира. Зар се са 28—80 година мора престати доживљаватиз Зар да цео каснији живот буде само преживање онога што је човек доживео кад је био нпак тек ђак, discipulusı!.,.,

Требало је, напоредо с револуцијама и превратима политичким и социјалним, провести и револуцију у духовима, у првом реду револуцију У духовима. И књижевност доживљује своје перијоде заосталости, умора, укочености, кад неке форме и идеје изгубе свој природни ослонац у психи духова, кад још егзистирају само по закону устрајности, кад нека, имена, остају идолима и онда кад су већ изгубила сваки смисао и актуелност. Но свака револуција, свако рушење старога, мора долазити из унутарњих потреба, као одражај снаге која хоће да пробије. Специјално у књижевности која најаче и с највише нијанса може да реагује на све оно што ври и буја у духовима, управо у њој мора да се очитује стваралачка. снага онога што долази. Сваки се нови покрет мора пре свега истаћи новим делима, која су одражај свог времена, ин која га боље износе неголи старија. Школа, идеологија, формулација струје, нешто је узгредно, нешто што долази накнадно, — и перијоде покрета, бучног наговештавања нових струја у књижевности, редовно су перијоде највеће стерилности у продукцији. Пијонири нових струја понајвише и не улазе у историју књижевности. — А читава савремена литерарна Југославија бруји, ври, врпољи св од пророка, имена, покрета, фраза које обећавају ново, рушећи и обарајући се међусобом, распадајући се у клике, групе, котерије, а сви заједно стварајући само — папир, папир, папир.... Читаву савремену литерарну Југославију спасава неколико имена која се најмање могу сврстати у литерарне клике, чији носиоци, иако уз различите литерарне физиогномије, дају својој генерацији толико да не зева од апсолутне празнине. Јер 858 уметност треба само двоје: моћи осетити — моћи рећи, а све остало, сву борбу « изражајем, са застарелом техником, с калупима старијих који само сметају, све то мора проћи свако сам. И свеједно је да ли ће се неко дело назвати натуралистичким или екеспресијонистичким, реалистичким или симболичким, футуристичким или пасатистичким — уметност је, уза све називе, једна иста, јер тек све струје заједно, ако уопште иду у уметност, могу да најсвестраније и најаче изразе-свој основни проблем: живот, патњу, чежњу за срећом. ( тога су гледишта, без обзира на форму, исте вредности наједноставнија народна песма, Петраркин сонет, и најмодернији слободни стихови.

146