Nova Evropa

Ењижевност је, и у раздобљима, најцрњег ропства, увек носилица највиших чежња, најстаријих слутња, најбунтовнијих идеја, што покрећу неко доба. Књижевност је, без изузетка, остваривање, инкарнација свих идеала живота што их човечанство, политичари, вођи народа, тек наслуБују, или их само апстрактно истичу. Отуда толико њезино значење и толик утицај. — Југословенска књижевност, међутим, југословенски књижевник, након нацијоналног ослобођења, заузима све више позу која узнемирује, која узбуњује. У књижевности има да се концентрише елита, духа, јер дух је онај који крчи нове путове, обара препреке, указује нове видике. Дело југословенског уједињења дело је оних који бу га видели давно већ онда кад су га најшири слојеви тек наслућивали. А сада, кад треба обрачунавати и са самим нацијонализмом, кад треба водити свет к остваривању нових и ширих концепција, југословенски књижевник, У својим најзнатнијим репрезентативним телима, постаје носилац реакције, борећи св уз ситне, тесногрудне душице — неосећајући да тиме губи разлог за своју егзистенцију. У доба тричавих племенских борби, изазваних од људи уских видика и егојистичних прохтева, лист пијонира југословенства зове се још увек »оОрпеки књижевни гласник«; још се увек води демагошка и дивља, борба о хрватски карактер »Матице Хрватске«, и руши св, тобоже с литерарних разлога, одбор »Друштва хрватских књижевника«, јер није доста поуздан у чувању племенског свог значаја! Књижевно тржиште, књижевна публика, сасвим су одељени, као и пре рата. И док у »Оргском књижевном гласнику« ипак раде људи као Назор, Крлежа, Андрић, дотле је »Савременик«, уз »Критику«, искључиво лист хрватских књижевника, а Словенци се, више него икад, оградишв у својим инеституцијама као засебан свет, без икаква додира с духовним, литерарним животом Југославије. Постоје на, универзитетима, катедре за. хрватску, врпеку, словеначку, у најбољем случају за српоко-хрватску, хрватску и српску, или српску уз остале југословенске књижевности — без снаге и иницијативе у иједног од њихових носилаца да једним срчаним кретом пређу преко свих традицијоналних ограда.

Што ће нам, дакле, таква књижевност која нема снаге ни способности да нам отвара погледе даље, погледе у душу човека, У његове болове, љубави, мржње, безобзира нато како се он зовез Што ће нам таква књижевност која даје мање неголи имамо сами“ Што ће нам таква књижевност која, у најбољем случају, даје материјал за споменаре, која разно. жује шипарице, и која, »слободоумношћу« и »револуцијонарношћу« својих литерарних идеја одушевљава »вманципиране« лицејке или гимназијалце који хоће показати да се не боје катехетез Вредност је такве књижовности, и у уметничком и у идејном погледу, једнака ништици, — и ако уопште имаде какву вредност она може бити само нацијонално-економска, уколико подупире штампарски обрт или повећава ставку у буџету.

Међутим, док носиоци савремене литерарне Југославије лутају по беспућу, и док се подмладак литерарни исцрпљује у папирнатим полемикама, и имитацијама свега, што наличи на ново, ствара се тип литературе који досад нисмо имали, који је настао с новим друштвеним типом нашега времена. Тип парвенија, тип новога богаташа, тип човека који хоће да. се забавља, да ужива, због којега ничу барови, забавишта, итд., те који хоће и своју засебну књижевност. Док се негда Козарац с грозом зами-

147