Nova Evropa

шљао у пропадање народа; док су јунаци нашега романа. били типови Јакова Игњатовића, и Лаве Лазаревића, или Радмиловић, Ђурђица Агићева, Ивица. Кичмановић, Амадеј Златарић, Милош Кремић, или Хајдук Станко све борци за идеал, борци с материјом, борци за лепши и виши живот, дотло сад неопазице улази у нашу књижевност тај нови тип, нови херој човек с аутомобилима, вилама, љубавницама, новцима. Као у сличним делима америчких и енглеских, француских и талијанских аутора-забављача, и у нашим продуктима овакове књижевности живи се за забаву, за »Ишћ«, за прељуб, за интриге, и за таквог аутора и читача човек је интересантан само онда ако диспонира с великом рентом и ако је далеко од звања у коме се мучно зарађује свагдањи крух. Добијамо тип књижевника који неће да се забави ни са једним озбиљним проблемом, хотећи да буде пре свега интересантан, да буде што даље од зноја, прашине обичног, прљавог, тешког живота. Овај књижевник почиње да доминира, па ако и није, због традиција, још успео да продре у књижевне часописе и институције, он је ту, и он је јачи од свих. Њега штампају, он влада фељтонима који се најбоље плаћају, — јер и наша наклада, дошавши сасвим у руке приватника, има пред собом самб један циљ: прођу.

Свака нова, оправдана струја у уметности настаје у доба укочености, млитавости, кад књижевност, пошавши превише једним смером, постаје сувише литературом, папиром — као поклик за помлађивањем, за повратком к извору, к животу. А данашња је наша књижевност већином само литература, и, што је најгоре, ни комешања у њој нису настала. из запажених потреба ни из жеље да се каже нешто снажно и ново што ће покренути живот из мртвила и зачмалости. Постоје литерарне супротности, из сасвим литерарних мотива и у сасвим литерарне сврхе, стварајући тако из књижевности неки засебан, папирнати свет, као неке палаче од папирнатог цвећа, дрвећа, и украса. А сав тај папирнати свет тако је јадан управо у нас, где нема готово никакве накнаде на. другој страни. Док се тако они који још хоће да живе за књижевност, који хоће да је држе на пређашњој висини, исцрпљују у папирнатим борбама, дотле књижевник доживљава неопазице деградацију своје моралне личности, свога социјалног значења. И као што су певач и глумац сашли у бар, у кабарет, у варијете, служећи за новац, напустивши свој уметнички, свештенички, узгојни позив, да буду разбибрига богатим људима што желе забаве и смеха, тако и књижевник доживљава исту судбину. Видећи како се несравњиво боље плаћа по забавиштима неголи у храмовима уметности, акомодира св и он приликама, настојећи да заради што више и да што боље угоди укусу публике која може да плати. Престаје да се бави тешким питањима живота, — духовите актовке, дијалози, лица бев традиција, но која могу да заблеште новцем, сав клизави морал средине која је настала случајно и коју не везује ништа јаче и трајније, све је то садржај ове »литературе«, која и аспирира и не аспирира нато да се схвати као уметност. Као што судац, учитељ, чиновник, с гестом превирања рекоше »Вбогом« своме тешком и бедно плаћеном звању, тако је и књижевник, осетивши могућност боље зараде, резигнирао да буде уметник, продуцирајући ствари од којих се удобније живи. А млађи, одраставши у овим временима, схвативши убрво њихову карактеристику, улазе одмах онамо где тријумфира, новад.

148