Nova Evropa

савезничким земљама, држимо да треба одрешито да објаснимо у чему се то гледиште састоји.

Србију су често називали Пијемонтом Јужних Словена. То је лепо име, и сваки прави пријатељ српекога народа жели да га она у пуном смислу заслужи. — Пијемонт, помогнут од најпросвећенијих духова осталих, тада још неослобођених, покрајина, водио је покрет италијанског уједињења, па се онда сам утопио у своју творевину. Мало по мало, уједињење је донело јединство, а јединство снагу и берићет. Имало је п у Пијемонту кратковидих, реакцијонарних елемената, који су радије хтели остати грађанима малене подалпинске краљевине, чије су се границе можда могле још проширити анексијама. Да је превладао утицај тих елемената, не би било Италије, и, донста, ствар Пијемонта не би наишла на многе симпатије. Савојска кућа, ако би се одржала, остала би једна незнатна династија, недостојна своје историјске мисије. — Положај Србије није идентичан с. положајем Пијемонта, али се поуздано даје лепо поредити се њим/ Србија има да бира — да ли хоће да води покрет за Народ:ло Уједињење Јужних Словена, или да остане једна мала балканска краљевина, која не може тражити да је узму у обзир они који сматрају да је потпуно постигнуће нацијоналности код свих делова исте расе неопходна претпоставка за образовање оне лиге слободних народа која има у будућности да управља судбинама цивилизованога човечанства. Ако она води покрет несебично, напуштајући помисли на »првенство међу компањонима« или на обично анектовање покрајина, положиће темеље славној будућности, и за свој народ и за сву своју браћу. Ако, међутим, настоји једино да се повећа, да би спасла н осигурала себи свој малени опстанак, она ризикује да промаши циљ. Једно је свакако поуздано. Када услови мира буду коначно добили свој оквир, неће бити у њима места за опо што се досад називало »анексијама« и »компензацијама«. Врховно начело биће: владавина по пристанку оних којима се влада, — а да ли би ко могао прорећи, да би праведно приређен плебисцит чак и у Босни и Херцеговини испао у корист Орбије, ако се ствар Србије не би утопила у ствар југословенског јединства на основи једнакости“ На потпору савезничких народа може се рачунати једино ако се усвоји начело потлунога јединства, и то тако да се ово постигне не освајањем већ добровољним споразумом и удруживањем. Отуда следи, да србијански државници, ако желе да одрже потпору савезничких народа у Европи и Америци, морају радити сложно међусобом и сложно се осталим представницима југословенства. Они морају показати да су једно, и према непријатељима и према савезницима. Од савезника опи имају сложно да траже исто признање које су Чехословаци већ добили. Ток повести тече без застоја, — он неће стати да чека док се подигну са морског дна етаре лађе држава које су се насукале и потонуле. Државна лађа мора да буде вођена чврстом руком и пажљиво, ако хоће да стигне у сигурну луку лепше и завидне будућности.

(The New Europe VIII, 256—258, од 26. септембра 1918.)

172