Nova Evropa

савезника; али ако Србијанска Влада настави у правцу којим сад иде; | нико не може бити сигуран за скору будућност. |

Оветили смо да нам је дужност, да оставимо настрану све о птвштне обвире, па да изнесемо пред наше праве и искрене пријатеље ситуацију онаку каква је данас. Држимо да тиме чинимо услугу општој ствари, а У исти мах да се решавамо једне одговорности пред нашом властитом земљом. .

Више Срба из Србије. (»Тће Мем Ешторе« МЕ, 155—158, од 29. августа. 1918.)

Значајан пораз што су га бугарскоме непријатељу нанели наш српеко-југословенски савезник скупа са француским, британским, и грчким војним одредима, дошао је у добар час да нас потсети и на дуг који дугујемо Србији, и на важност српеко-југословенског питања као битног чиниоца при сваком трајном споразуму на Балкану ни у Средњој Европи. Није час за рекриминације, или за, испаштања, ради момената, и прилика које су савезници пропустили услед своје неспособности да разумеју, кад је требало, прави значај југословенског проблема. Више је час, да се искрено промотри положај Србије с погледом на савезнике, и њихов положај с погледом на њу и на њене југословенске сународнике. Чланак »Орбија има да бира«, који смо објавили у 97. броју нашега, листа, изазвао је много коментара, и повољна и неповољна, међу нашим српским пријатељима. Неке бележимо на другоме месту. Немамо намере да улазимо у расправљања, с онима који се с нама не слажу, или да доносимо изјаве одобравања које смо примили. Него хоћемо да изнесемо своје уверење без страха и непристрано, хоћемо да поставимо начела за која мислимо и знамо да се само на основу њих може правилно ући у ствар.

Закључак оног нашег чланка био је да, ако ће за признањем Чехословака да уследи признање Југословена, српски државници имају да збију своје редове и образују јединствен фронт, и међу собом самима, и између себе и представника својих југословенских сународника. Крфскај Декларација, повеља која носи печат Југословенског јединства, једини је темељ на којем се може назидати јединство у духу једнакости.

Признање савезника, тако смо још тамо рекли, може уследити једино на основу Крфске Декларације — а то је, потпуне политичке и верске једнакости између Срба из Краљевине, и Срба, Хрвата, и Словенаца изван Краљевине —, и сваки србијански државник који не би увидео ову истину, и радио према томе, заслужио би да га сматрају, и био би | поуздано сма. тран, издајником највећих интереса своје расе.

· Уколико устручавање србијанских државника, да раде у духу народнога јединства на основи једнакости, потиче услед њихова живог настојања да задрже лично за себе своје положаје, ми их можемо оставити! суду њихових сународника и. земљака. Лични положаји не могу долазити ни у какав обзир за савезнике, који ствар Србије стављају изнад интереса појединаца или појединих странака. Али уколико то устручавање потиче можда из бојазни СОрбијанаца, или из њихова недовољног познавања гледишта у погледу њихове будућности које превлађује У

171