Nova Evropa

у Истри не талијанчи, него њемчи. Славенске људе у Истрн сматра се за corpus уПе, па којему се може свакојаке покусе чинити« (1879). Успех. је таквих школа Витезићу посве разумљив: талијански се у школама поучава са. добрим или средњим успехом, немачки са сасвим слабим.

_ 45 =

___Рођену крају, и "радећи. за крај, где је требало. остваривати најеломентарније увете културног живота п нацијоналног развоја, Витевићов политички рад није могао да буде рад са широким концепцијама, на великим _стваралачким основама. Кад. се сва животна снага има да утроши на одржањвб голог живота, на мучно прибављање најсвагдашњијих потреба, онда је тешко мислити за дуље време и стварати планове о далекој будућности. Утонуо у ту вечну, непрекидну, жилаву борбу. за. спасавањем онога, што је било у непрестаној погибељи; имајући да се бори са задртим и бесним противницима за ствари наоко ситне и малене, а којих нашем народу ипак нису хтели дати — он је наличио војнику у гверилском рату, који

има, да се пробија, корак по корак, пазећи на све стране да не вреба, с искуд погибао која би га могла, уништити. Није имао времена, да св заноси идејема које су живеле у слободнијим деловима нашега народа, нити да ствара и развија програме; читава, истарска, борба, била, је борба. за. насушни живот, за најелементарније потребе душе и тела. Борба је била, утолико тежа, што су аустријске власти настојале да свим средствима, онемогуће ослањање оног дела народног на ширу пародну зајсдпицу југословенску. Наш језик звали су на копарској гимназији »илирским«, а на павинској »славјанским«. Да га могу прогонити, књижевни наш језик зову »српским«.

Забрањују употребу Гајева правописа у матичним књигама — тобоже због традиције у писању. Нападају и прогоне истарске људе (папример уредника »Наше Ологе« Матка, ти ради панславивма, тежња, преко граница државних.

Но главна значајка Витезвићева пацијоналног рада јесте југословенство, и пук у Истри за њ само је један део нашега народа, у пајширем смислу. Дуготрајна. преписка, између њега и Штросмајера. (1887—1 905) сведочи о томе шта, је апостол југословенства гледао у истарском вођи, и како је с друге стране са широкога гледишта посматрао Витезић сав наш народни живот. Године 1897, у поруци уједињеној омладини хрватској H српској, у »Народној мисли«, каже он: »Прије самога, одговора држим сходно споменути, да. ми јо већ од прве моје младости лобдела пред очима, а још и сада сачињава узор мога мишљења, она, красна слика у загребачкој пинакотеки, која, насликана од гласовитог Салгетија, родом Далматинца, а изумљена од највећег промицатеља културног папретка код хрватског народа, великог бискупа Штросмајера, представља, св в Југословене у братској слози и љубави. — Да, Југославија била, је, и бити ће до смрти мој идеал! То папоменувјли,;. ево: вам укратко мој одговор: Прво: Ја, као Југословен, сматрам спор међу Хрватима и Србима као највећу несрећу, која је могла стићи .оне народе. Друго: Сваки. прави родољуб мора желити и радити колико му ije: могуће, да се ова љута. рана што прије и што коренитије. излијели. Треће: Пошто је намисао уједињеној хрватеко-србекој омладини разширитињ мед

387.