Nova Evropa

знрање болничког Поља, рацијонално“ пчеларство, друштво. за гајење ка-

меница), — све послови којима. се не стиче слава ни велика популарност, | јер им плодови нису видљиви у једној години, али који, проведени с преданошћу и систематски, могу довести до преображаја. једнога, краја. Истарски пук, до недавна, заостао н занемарен, у неколико се: деценија подигао до надијонално најсвеснијег н најмарљивијег дела наше земље. Име Вите- · зићево, широм наше домовине једва познато, а по свом полнтичком-# нах цијоналном значењу познато тек старијој генерацији у Хрватској-и Далмацији, у његову је ужем крају име о коме збори тако рећи сваки камен.

Повест »Дружбе Ћирила н Метода« повест је можда најпреданијег и најганутљивијег надијоналног рада у целој нашој прошлости. Новчић по. новчић откидао се је од уста сваком приликом, у свим друштвеним срвдинама, да би се сиротној истарској дечици у забнтним местима могла отворити школа на њихову језику. А повест »Дружбе« уско је везана, за име Динка Витезића. Он је — године 1898 — њезин оснивач, први председник, а касније, кад због слепоће није могао долазити на састанке, њезин покровитељ. Идеје које су га потакле на оснивање биле су ноте које су га водиле у целом његову раду: »Било је време« — говори Витезић при оснивању — »кад је нашем народу било забрањено служити се својим језиком. У доба апсолутизма пије се у школама по Истри смело ни прозборити хрватски, и јао си га оному детету, које би прекршило ту забрану, — било би од стране учитеља извргнуто свакојаком руглу. Доба, апсолутизма, је — хвала Богу — прошло, али прогањање нашег хрватског језика није престало. Дапаче, баш сада прогањају наши непријатељи наш језик на нечувен начин, премда је то језик већине пребивалада, у Истри. Њихово настојање иде затим, да нам истиснувши наш језик нарину свој, па да тако нас и нашу децу однароде... .«

Међу млађим нацијоналним радницима у Истри Витезић се не сматра појавом обична заслужног човека, већ им је он, услед свога големог идеализма све до смрти, постао нешто готово мистично. Зову га: » че наши Старче наш!« — изричући тако онај топли осећај захвалности свих наших тисућа, раштрканих по истареским селима, којима је он извојштио право на пун и равноправан живот. ;

Мако нежења, штедео је Витезић кроз сав свој ЖИВОТ. У Бечу је редовно становао у једној собици на, четвртом кату. Његове уштедње изнеле су сразмерно велике своте. У самим закладама, стипепдијалним оставио је (с братом Иваном) Ha, 100.000 форината. Дарове »Дружби« и »Братовштини хрватских људи« чемогуће је тачно и избројати. »Витезићев дом«, с књижницом, углавном је његово дело, јер је он и за градњу локлонио највеће своте, и, након свршене градње, даровао све своје деонице самоме друштву. | | :

Витезић је, пре свега, био човек јаке воље — (као куријовзум наводимо да се купао у мору сваки дан, у свако доба, године, све до последњих месеци живота) — и ретке радне способности. Радио би редовно 10 до 12 сати на дан. — Имаде у његову карактеру једна црта, која нарочито удара у очи. Предавши се сав раду за нацијоналну ствар Истре, он као да У томе није налазио ништа, особито, ништа у чем би било и личних заслуга. Његове две »Посланице« (1885 и 1891) — извештаји изборницима о заступничком раду — не показују никаквих говорничких амбиција, ни-

389