Nova Evropa

зумемо, — већ и због тога, што би бесумње било најпрактичније, да за целу европску културу постоји један књижевни језик. Али ми можемо и иначе разумети разлоге из којих је »Нова Европа«, у споменутом чланку, у најбољој намери и у циљу интегралног јединства, заузела гледиште (које ми не делимо), да у нашој држави треба настојати да се створи један књижевни језик, коме би саставне делове дали народни језици свих наших крајева, те који би своју снагу црпао из народног говора, а не настојавао да народне говоре потисне или замени. Тај језик, створен на основу узајамних концесија, добре воље, и споразума, замишљен је као идеал будућности, на којем ипак треба, почети радити и градити већ данас, у сврху лакшег споразумевања у практичном животу и у писању. — Али ми мислимо, да у наше доба, све више интензивног књижевног рада све чињенице говоре против скоре могућности такве амалгамације двају литерарно потпуно развијених језика, који имају — крај све сродности — ипак доста диференцирану граматичку и синтактичку структуру. Мислимо, даље, да није ни потребно да сви говоримо један језик; потребно је једино, да. се међусобомразумемо. А наши књижевни језици, српеко-хрватски и словеначки, нису толико различни, да се онн који говоре један или други језик не би могли међусобом разумети, па дакле и споразумети. Дакако да, је зато потребно мало добре воље. Ми је Оловенци имамо. Скоро сваки од нас зна толико српскохрватски, да разуме кад се говори, и да уме читати, чак и ћирилицу. Добро би било, кад би н интелектуалци међу Орбима или Хрватима научили исто тако толико словеначки, да би могли пратити културно стварање на, томе језику; већ и зато што је и то један од словенских језика, чију студију препоручују најпросвећенији Србохрвати (види чланак Г. Ј. Цвијића у »Новој Европи«, књига У] број 7), и то први који долази у обзир за Србе или Хрвате. У ту сврху, било би, држимо, корисно кад би се, например, и на универзитетима у Загребу ин Београду предавао понеки предмет на словеначком језику, као што се већ на љубљанском универзитету предају неки предмети на српскохрватском. Потребно (Om било, држимо, ин да се неки наши часописи штампају па оба језика. Ја. сам тога ради и поставио као увет за улажење у редакцију »Нове Европе«, да понекад штампа неки чланак и на словеначком, иако добро знам да је то — у данашњим нашим штампарским приликама — скопчано с великим техничким и практичним тешкоћама; ипак, држао сам да се једна културнополитичка ревија, намењена свим крајевима наше државе подједнако, не може оглушити о оправданост оваког захтева.“)

Свакако је, у сврху међусобног разумевања, и по нашем најбољем уверењу потребно: почети са стварањем једне заједничке знанствене терминологије, што би користило обојим а не би шко-

“) Ми смо радо пристали, у начелу, на овај увет нашег новог уредничког друга, и спремни смо испуњавати га у границама техничких могућности. Овом приликом, чини нам се потребно да кажемо, како су неки наши словеначки сарадници и претплатници криво разумели једну нашу ранију напомену, да се »у начелу не можемо одлучити« да њихове прилоге штампамо на словеначком. Тиме нисмо хтели рећи, да смо против словеначког језика, већ само, да нам је било технички и практично немогуће, уз два писма, мешати још и два језика. Уколико нам нови наш уредник може у томе помоћи, доносићемо одсад понекад и словеначке прилоге, особито из лепе књижевности.

Уредништво »Нове Европе“.