Nova Evropa

кога има много, који има и добрих саставних делова, који може на, добро да, се употреби и да се искористи; али ваља, да. се прво преради, да се баци у огњене пећи, да. се топи и тали, да се чисти и да, се очисти, па да се Kyje H искује у користан алат.

Ето, та прерада српског дела, југословенског народа — т. ј. прерада свих делова без разлике како се племенски или неплеменски зову, — та је пре-

рада у постанку оснивања једне југословенске културе најтежа ствар, нај-

већа, ствар, најважнија ствар. Прерада и препород путем неког процеса, чишћења, талења, путем трансформације обичне уличне струје у струју другог неког, и другачијег, кориснијег, употребљивијег, вишег напона. Да, се задржимо код обилићевества. Зар ту није посреди пре свега једно убијствог Убијство намерно, убијетво заказано и одлучено, убијетво с предумишљајем, убијство по срдитој, афективној, и скроз егојистичној тези: да се види, да се зна, и да сви други виде и знају, »ко је вера а ко је невера«! Зар то није надувавање личности до несносног мехура% Осим тога, то је и нехришћански, нечовечански, антикултурно, антицивилизаторно, поред свих грубих и тешких одношаја што су тада на Балкану владали. Осим тога, алсолутно није истина да су ти груби, дивљи, и тешки одношаји били опћи, да су срозавали човека до животиње, него су они владали међу племеном, међу бесним, ситим, пустим, себичним племством и спахијама; јер крај традиције Обилића, дуване и надуваване са, свих страна, постојала је и постоји и традиција. једног ђакона, Стевана, који је ни у Недељу орао и сејао да. храни слепе и кљасте. Обилићевство као појам једног јунаштва, је суровост, дивљаштво, појам једне далеке и крваве прошлости, која напретку, култури и цивилизацији, само смета. Мора, да постоји појам јунаштва у сваком племену, у сваком племенцету: груб, диваљ и страшан, крволочан, себичан, зверски, лежи он у костима и у мозгу сваког човека, почевши од оног крапинског и неандерталског. Али нови појам јунаштва, јунаштво данашњег човека, ако на културу хоће да има права, јесте то, да се сироче дете воли исто тако као своје детв и више, и да се — ако мора бити — и Недељом оре и сеје па да се гладни, слепи, богаљеви и кљасти хране. Господековластелински појам јунаштва мора да буде замењен и измешан са појмом јунаштва, каквога, има, сиротиња, раја, дивљачки нагон са културом и дисциплином, погански мотив са хришћанским, појединачки са, опће човечанским, изванредни са обичним, мирним, и простим. Укратко: поричемо обилићевство као таково, не примамо га да нвочишћено и непричешћено буде фундаментом југословенске културе, и протестујемо против њега! И чинећи то, узимамо у обзир, да неко може да мисли и да каже, да је разврставање, изношење на пазар, извикивање особина појединих делова, из којих југословенство има да постане, већ почетак онога, што се хоће, и што мора да, буде, т. ј. надметање, борба, и одабирање. Али држимо да је то обмана темперамента, у најбољу руку узето, и мада. постоји да је ипак обмана. Ако се може да, узме — што нико не пориче —, да, је српски део један волики и један важан део југословенства, онда су тим опасније обмане тога, српског дела. Факт је, да српска обмана, постоји.

Реалност живота носи са, собом, да се претходно одабирање у појединим деловима заједнице данашње није досада извршило, нити се извршује. Зато у борбу улази све, — као што се то све данас лепо види, — све, па и најлошије и најгоре. Код овога што је изразито лоше не мора да се

139