Nova Evropa

народа и ширих слојева, њихову психологију: осећања, наде, очекивања, разочарања, радости и боле. Например (на, страни 88), он говори о питању дефетистичке пропаганде у војсци, али у њега никако дубље не улази —: како и зашто је војска била спремна. да прихвати ову пропаганду, и да се тако лако распадне — на ова и слична питања читалац неће наћи одговора у књизи Г. Миљукова. А без познавања и објашњења ових и оваких факата, и појава, од пресудног значаја тешко је разумети цели ток и прави смисао руске револуције. Исто је тако недовољно да не кажемо неозбиљно, што Миљуков говори о положају радника, и сељака, према Рату (страна, 28), представљајући ствари тако као да рат носи нешто позитивно сељаку и раднику. Уопште, стварни положај радних класа (радника и BOMJBOрадника), особито њихово расположење, остаје, како се чини, потпуно изван

сфере интереса овога аутора, и то свуда гдегод је реч о народу; њега,“

великог историчара и државника, народ — сељаци, радници, војска остављају хладна, он с њима оперише као е фигурама, и маријонетама, они су за њега апстрактне категорије, без крви и меса, и нарочито без живаца. Да је народ био неспреман за. рат; да су му циљеви Рата, били страни, и да према савезницима, (изузев, можда, донекле Србе) није осећао ништа друго до, у најбољем случају, равнодушност; да су народ и војска, јасно видели да су преварени, заведени, злоупотребљени, да о њима нико не води озбиљна, рачуна; да се позадина, потпуно изопачила, те пала у тоталан неморал и пијано стање, или се дрско стала богатити на рачун рата, — свима тима моментима и чињеницама капиталне важности није поклоњена скоро никаква, пажња, а без њих је доиста, немогуће објективно дати узроке, или изазвати разумевање за праве покретаче и покретне силе, руске ратне катастрофе. Изгледа, међутим, да ово Г. Миљуков — свесно или несвесно, свеједно — није ни хтео да да, према свом општем плану рада, остајући свуда историчар спољашње Руске Револуције, ни приказивач догађаја на, основу унапред конципованих идеја. Ко дакле прочита, његову књигу, а није сам проживео Револуцију у Русији, и није видео фронта ни позадине, нити зна како изгледају руска варош и руско село У време рата и у бури револуције, тај ће добити појам и слику само једне, и то оне спољне, свесне стране рата и револуције у Русији.

Приказавши дакле, на занимљив начин, ток догађаја око пада царске владе, уколико су се ови одигравали у Државној Думи, и поставивши хипотезу — која наравно остаје без контроле царевића Алексија под намесништвом великог кнеза Михајла (како је он то предлагао) »спасло« било Русију, Г. Миљуков прелази на причање историје прве и друге привремене владе, прати развој њихове политике, и објашњава сукобе и противности њихових циљева и средстава, у сваком правцу. Тумачи, како ни прва ни друга, провизорна влада нису успеле, и карактер Рата, како је он (Миљуков) био приморан да напусти положај министра Иностраних Дела услед погрешне политике петроградеког (0вјета, који је тражио да, руска, влада прихвати начела Пимервалдоваца, Т. ј. да усвоји формулу »белог« или »чистог« мира, без побеђених и без побе-

, да би ступање на, престо '

зашто нису могле успети, да сачувају надијонални и велико-државми ·

дилаца, мира »без анексије и контрибуција, на основу самоодређивања

народа«. Ова, је

формула, каже, прихваћена од друге провиворне владе, била, одбијена. од

савезника, па чак и од западно-европских социјалиста, —

231