Nova Evropa

вих аспирација, и у огорченој борби која се замеће између црквене и свјетовне власти, између Гргура УП и Хенрика ТУ, побјеђује Рим, и Хенрик мора. у Каносу. Папска се политичка, свјетска власт налази отада у сталном сашћењу, а врхунац свој постигла, је у крсташким војнама. Иза. врхунца. слиједи редовно низбрдица, па, су и крсташке војне створиле такове услове, да је власт папска, у правцу политичком, почела опадати. Кад је Бонифације У изрекао: »Рогго зиђеззе Romano mpontifici omni humanae creaturae declaramus :omnino esse de mecessitate salutise — те су ријечи већ звучале као јека прошлости. Црква ипак није била вољна, насупрот приликама, да напусти своје свјетске политичке аспирације: да се на основи католицизма створи једна универзална монархија, којој би био на челу »м сати Сине на земљи, — римски бискуп.

Није овдје мјесто да прикажемо све удесе, сва колебања, н све фазе, те политичке концепције, о универзалној католичкој монархији, него ћемо се осврнути само на изјаве Шркве из посљедњег доба, у којима се огледа стајалиште њено у погледу одношаја цркве према држави, када је том питању посветио нарочиту пажњу дипломата на папској столици, Лав XII. Нод његовим предшасником, Пијем ТХ, био је одношај цркве према државама веома затегнут: темпераментни Пије 1Х није се могао снаћи у новим приликама, што су настале биле продирањем нацијонализма, образовањем снажних буржујеко-нацијоналних држава, које су суревњиво чувале свој суверенитет. Либерални покрет, захвативши све кругове, гледао је у Риму свог најљућег противника. Ода свију страна ударило се на. Рим, и он је проглашен кривцем свему злу на свијету. Нова. Италија. погађа у срце традицијоналну политику римску окупацијом папске државе, тог символа папске свјетске власти; а, Папа. Пије остаје тврд, ратоборан, непопустљив, и његова, је политика. изражена у двије ријечи: »Моп роззшпиз«, Његовим је насљедником постао Папа Лав ХШ, који не слиједи интрансингентно држање свога предшасника, него држи својим задатком (како је н истакнуо у једноме писму на кардинала, Рамполу, кад је овај постао државним тајником), да. треба да измири Цркву са Државом. Према. томе, можемо формулацију његову сматрати као крајњу границу до које Црква може да иде у своме попуштању. У чему је, дакле, сада стајалиште Цркве према држави, и какав је наук Цркве о држави уопће, те њезин однос према њеним поданицима, на основу аутентичних изјава папиних у енцикликама ин у ало столеким писмима ( нарочито у енцикликама: »Чапстја Dei civitas« од 5. децембра. 1880, »Diuturnum illud« ot 29. jyHa 1881, »Immortale Dei miserentis opus« од 1. новембра 1885, »Libertas praestantissimum« од 20. јуна 1888, »Оапа ргоујепша« од 10. јануара. 1890, апостолско писмо од 20. јуна. 1894: »Ргаесјага бгафшабопла«, и енциклика. »бан5 сортифит« од 29. јуна. 1896) У њима је јасно и недвоумно изражено н оцртано мишљење и наук Цркве о предмету који нас интересује. У изводу, тај наук гласи овако.

Човјек треба, по природном закону, да живи у грађанском друштву. Свако друштво треба. да има на челу ауторитет који је, као н само друштво, природног поријекла, дакле од Бога. самога, према. Св. Писму: »Свака. је власт од Бога«. Управитељи државног устројства не смију заборавити на

250