Nova Evropa

да владари н државне власти сусрећу Цркву с неповјерењем, нити је требају народи мрзити.

Из овог што смо довде навели разабире се, да и Папа Лав ХИТ пије нанустио у теорији традицијонално стајалиште Цркве, нажо је у пракси водио рачуна, о приликама, које су настале.

Ако сада, са таковим стајалиштем Цркве, упоредимо схватање о модерној држави, о њену суверенитету, о одношају држављана према. највишој власти у држави, која тражи покоравање свих на државној територији, н сматра да стоји над свима другим властима, онда морамо признати да постоји голема противност између оба ова стајалишта. Да ли је уопће могуће какво измирење тих супротних погледа на, свијет ин ствари, између модерне државе и Цркве Католичке“ Држимо, теоретски, да измирење није могуће, јер су противности и сувише велике а да би се постигабо ма и само један компромис. Оно разграничење, да Црква има да влада у духовним а држава у свјетским стварима, не даје, као што знамо пз живота, никакве гаранције да би се могло, бар у већини случајева, избјећи конфликтима, будући да таке границе напросто није могућно повући; поименце не већ ни зато, што је Папи, као највишој власти, ипак препуштено, да он о свему одлучује. Али нако у теорији ствар изгледа безнадежно, она се у пракси показује много једноставнија. У пракси, Црква није ни надалека тако интрансингентна као у теорији; она не затвара очи пред чињеницама које се око ње збивају, и она хоће да се снађе у новим приликама. Ту је нарочито добро дјеловао примјер Лава ХИТ, који је ауторитету папском знао, мудром политиком н савременим држањем у свјетској политици, дати једну актуелну црту. Исто тако, држимо да смо дужни нагласити, да ни свећенство Цркве Католичке, по правилу, не тјера одвише далеко с неком теоријом, и не препушта, се неком фанатичком сљедовању несавремених идеологија, већ се радо прилагођује средини из које је потекло, воли је и ради за њу свој посао, нако дакако уз претпоставку, да се против њега не поступа непријатељски, и да свећеници могу да нађу своју егзистенцију. Ове то ипак, наравно, значи тек неко одгађање, да се један голем проблем ријеши, док нипошто не значи да је он самим тим већ и ријешен. Тај ће проблем, прије или послије, код ове или оне згоде, и опет искренути у свој својој тежини, и тражиће категорично своје коначто ријешење, милом или силом.

Не сматрамо се позванима, нитн имамо довољно компетенције, да дајемо некакове савјете; али као јавно гласило имамо право казати своје мишљење и по тој ствари. Католичка. Црква, по том нашем скромном мишљењу, са својим аспирацијама на политичком пољу неће моћи продријети, јер је вријеме таким настојањима противно. Модерна држава не може напуштати свога положаја, владао у њој тко било: а она ће имати стварно веђу снагу неголи Црква, јер ова више неће моћи да стече духовну моћ коју је некад имала. дначи дакле изгубити много, можда и најбоље, снаге у једну узалудну борбу. Зато мислимо, да. Бе Шрква. морати и у теорији да изврши ревизију своје традицијоналне политике ни њезиних смјерова. Сјећамо се притом ријечи што их је (у трећој књизи својих »Discorsi«) Haписао Макијавели, тај проницави познавалац социјалних организама; он

каже: »Окушана је истина, да свако биће на земљи има своју крајњу гра-

252