Nova Evropa

идентификовати верско с црквеним, што у познијим временима није случај) бно је уско скопчан са животом државним, и са јавним животом уопште. Испочетка, није било посебног свештеничког сталежа; али ни његов скори постанак ништа не мења на овом односу. Цела дружина грчких богова на Олимпу представљала је неку врсту државних функцијомара, од којих је сваки имао свој становити делокруг (бог трговине, рата, уметности, нтд.); свака државна — (законодавна и управна) —- функција, почињала је верским обредом. Свако, а у првом реду државни поглавица, настојао је стећи наклоност и љубав богова, а бојао се њихова гнева n њихове срчбе. — Код Римљана су верски обреди били још уже везали са државним функцијама, Из практичних разлога, верске функције врши сама држава: испочетка краљ, доцније патрицији, а напокон и плебејии. Свој државни народни култ бране Римљани оружјем у руци, али су према туђим култима толврантни. — И код Жидова. је верска организација, најуже везана са државом, нако у обрнутом смеру него код Грка и Римљана. Док код Римљана — у духу оне њихове: »зајшз ге! рибИсае зиргеша lex езђо« — н верске функције служе највишим, т. ј. државним, интересима, дотле код Жидова држава, и читав њен апарат, стоји у служби верске организације. Темељним државним законом жидовске државе било је десет заповеди Мојсијевих, које је жидовском народу дао Бог. И њихов поглавар — краљ — био је сам Бог. У жидовској државно-верској организацији је зачетак теокрације, т. ј. божје владавине, чији су остатак још и дандање монархије са краљевима »по милости н вољи божјој«....

Како рекосмо, код ових најстаријих народа не може се управо ни говорити о неком односу између државе н цркве, јер поред државне није постојала. нека нарочита, посебна, верска или црквена. организација. Преокрет настаје тек с појавом хришћанства. Хришћанство је оставило на решавање свим будућим вековима, једно од најзамршенијих друштвених и политичких питања: питање односа државе према цркви. »Моје царство пије

од овога света«, — те Христове речи биле су првим знаком за оснизање самосталне црквене организације. У првим својим почецима развијало се хришћанство мирно, — нико

се на тај нови покрет није обазирао; он је без нарочитих потешкоћа толериран. Прве његове организације познате су под именом »хришћаноких општина« (више персоналне него територијалне), које се касније називају »бискупеким црквама«. Толерантност са стране римске државе допринела је да се хришћанство почело рапидно ширити, пропагирајући своју тезу о општој, народној, свесветској, и једино правој хришћанској цркви. Тек кад је римска. државна вера (паганска) видела да је од хришћанства угрожена, настала су доба великих прогона хришћана, који се свршавају око године 818, када је владар западног дела римске државе, Константин Велики, издао т. зв. Милански Едикт, којим је хришћанима признао верску слободу. Ни пуних сто година иза тога постаје хришћанство државном вером. Организација хришћанске цркве јача и шири се с огромном брзином. Бискупи, који су имали своја седишта по главним местима римеких провинција, постају. митрополитима, а неки од њих, подвртнувша под своју власт по неколико митрополита, називају се патријарсима. Од 8. столећа познате су пет патријаршија: антијохијска, александријска, римска, цариградска, и јерусалимска. Римски патријарх постаје Папом, н уједно по-

260