Nova Evropa

стаје, јер не даје жељене резултате, и, што није мање важно, није више у моди. Сад се проводи американизација индиректним путем. Показало се, да сама реч »американизација« више шкоди него користи, зато се више не употребљава, а кад се већ има да изрази мисао коју та реч предетавља, онда се узима реч асимилација. Уосталом, и тенденција је садашње американизације асимилација а не просто техничко »уграђањивање«, како је то на почетку било. Нарочито се хвали и истиче метода једне агенције, која не ради директно него преко појединих досељеника, преко досељеничких новина, преко досељеничких организација, с помоћу чланака, брошура, и књига, које се издају на језику оних досељеника којима су намењени. Поред тога шаљу се дописи новинама у стари крај (»Службени Првебиро Краљевине Срба, Хрвата, и Словенаца у Београду, а такођер и Пресбиро Покрајинских Влада Оловеније и Хрватске, Љубљана, и Београд [Загреб], примају директно редовне дописе Југословенске Секције. Новине у целој Југославији, добијају дописе те Југословенске Секције преко THXx HpecOmpoa.c — E. H, Bierstadt: »Aspects of Americanization«, стр. 202). У досељеничку штампу ова. агенција шаље месечно до један милијон речи. У чланцима се никад не спомиње американизација. Садржај им је приказ социјалних установа и социјалног законодавства америчког, управо њихове позитивне стране с радничког становишта. Кад ово досељеник прочита, види благодати америчких закона, а асоцијацијом му дођу пред очи Бахози патенти, ловачки и шумски закони, и т. Д.

|

Наши на све ово реагирају двојако. Једни су за американизаенију, други. против ње. Највеће, најаче, и најорганизованије наше друштво у Америци. »Народна Хрватска Заједница«, позива своје чланове, да се »уграђанес - (»Вдаједнички Календар«, 1928).

Присталице американизације се не боје, да Бе се наш досељеник американизирати у смислу асимилације. Он се неће однародити тиме IHmo постане америчким држављанином. Он остаје, рецимо, Хрват или Србин и као поданик Фрање Јосифа и као поданик Краља, Петра и као суграђанин. Председника, Вилзона. Нација његовом техничком американизацијом ништа, не губи ни у надијоналном ни у материјалном погледу. Он ће ин у будуће, као и досада, слати новац и југословенским одборима, и гладнима у Далмадију, и рођацима у Лику, а ако Вели Јоже позове, да му се секидају окови, добровољци ће прискочити, баш као да су му поданици, и jom у већем броју него што би морали по техничкој обавези. Најзад, већина. »грађана« вратиће се драге воље натраг у домаће »поданство«, кад заради и заштеди колико им је потребно за, старост. »Уграђањивањем« дакле не губи ни досељеник ни надија а добијају и он и његови земљаци досељеници, Досељеник добија политичка права, није извргнут прогонима, а код избора, штрајка, и постављања јавних функцијонара, о њим се рачуна, па неки пут он чак и одлучује. Талијани из Њујорка имају и једног евог народног посланика, једног државног одветника, једног суца — мање важне положаје да и не спомињемо —, а што у Америци значи имати некога свога на јавном положају, зна најбоље досељеник.

За песимисте, американизација значи готову пропаст. Американизација, уде горманизадија, маџаризација! За 600.000 наших преко Снежника, — кажу и мисле они, — вољни смо прећи Албанију; а ево ових 600.000

516