Nova Evropa

има ту ипак једна, очинска, радост и један очински понос, који све надокнађују, и више него надокнађују. („Праскозорје“, 62.)

Свештеник хоће да изведе, да он има да вреди као највиши тип човека, — да он влада п над онима који имају власт у рукама, неповредив и узвишен, да је он у општини највећа сила, која се не може ни надоместити ни потценити. |

Средства зато: он је једини зналац; он једини крепостан; он једини влада посве собом; он је сам у нзвесном смислу Бог, н враћа се Богу; он је посредником између Бога и других; божанство кажњава. сваку повреду н сваку мисао против свештеника.

Даља средства зато: истине има; само је један начин да се до ње дође: бити свештеником. Све што је добро у друштву, у природи, у традицији, све то полази од мудрости свештеничке. Света Књига њихово је дело. Цела, природа и није друго до извршење њихових прописа. Свештенне је једини нзвор добра. Свака друга вресноћа разликује се по рангу од свештеничке, например вреноћа војничка.

Последица: има ли свештеник да представља највиши типус, тада морају ступњеви који воде до његових крепости чинити градацију вредности човека, уопће. Студиј, путена чистота, неактивност, отсутност страсти и афеката, свечано биће; — противност од тога: најнижи човек.

Свештеник проповеда. једну врсту морала, по којој Оп се њега имало схватити као највиши типуес. Он је створио противни типус — чандалу. Да њега изложи порузи н смеху свим средствима, — у томе лежи подлога

за касте. — Велики страх свештеника пред путеношћу условљен је подједно спознајом, да је на томе месту систем каста најаче извргнут погибељи....

(„Воља ка моћи“, 139.)

Грци, у омнрским боговима нису гледали господаре над собом, нити су себе сматрали њиховим слугама, као Жидови. Опн су у њима видели слику најбољих примерака своје властите касте, дакле ндеал, а никако противност своме бићу. Осећа се међусобна сродност, постоји узајамни интерес, нека врста симахије. Човек мисли отмено кад себи ствара такове богове, те се ставља у однос нижега племства према вишему. Насупрот томе имају италеки народи праву плебејску религију, која. је пуна: бојазни пред пакосним и Ђудљивим вишим бићима и злим дусима. Где су олимпијеки богови нестајали тамо је и грчки живот постајао мрачнији и 6ојажљивији. — Хришћанство је, томе насупрот, смрвило н сломило човека потпуно, н загњурило га дубоко у глиб: у осећај посвемашње безввредности допро је тад трачак божанске самилости, те је он, човек, изненађен н толиком милошћу опојен, кликнуо усхићен, и мислио за час да нови у себи цело небо. На тај болешљиви ексцес чувства, на дубоку корупцију главе и срца, која је зато потребна, имали су дејствовати сви психолошки осећајни Хришћанства: оно хоће да уништи, сломн, омами, опоји: само једно неће — меру, н зато је оно у најдубљем смислу варварско, азијатеско, неплеменито, негрчко.

(„МепзећИсћег Allzumenschliches“, 114.)

566 | |