Nova Evropa

War ra = фе

малоне смешна, врста, стока, нешто доброћудно, болешљиво, осредње = данашњи Европејад ... („С оне стране Добра и Зла“ 61, 62.)

Историја Хришћанства. Стално мењање околинв: хришћанска, наука мења тиме непрестано и своје унутарње значење... Погодовање ниским и малим људима... . Проповедање самилости .... Тип »хришћанинс усваја корак по корак све оно што је пре тога порицао (и та. је негација и сачињавала његову суштину). Хришћанин постаје грађанином, војником, теологом, филозофом, економом, уметником, патријотом, политичарем, »кнезом«,... он опет почиње да ради све оно чега, се је био одрекао (— самообране, судовања, кажњавања, присизања, разликовања народа од народа, презирања, срџбе ....). Сав живот хришћанина, је, на крају, управо онај живот чије је одрицање проповедао Христос ....

Црква. је исто тако тријумф протухришћански, као и модерна држава, модерни нацијонализам .... Црква је варваризовање Хришћанства ....

(„Воља ка моћи“, 213.)

Испричаћу праву историју Хришћанства. — Већ сама, реч »Хришћанство« је заблуда. —, јер је у ствари био само један хришћанин, и тај је умро на крсту. Јеванђеље је умрло на крсту. Што се од тог часа, зове Јеванђеље у ствари је противност онога како је он живео: то су »зле вести«, Неванђеље. До неразумности је погрешно, ако у »вери«, можда У вери да ће нас Христос спасти, видимо знамење хришћана: једино хришћанска, практика, живот кажим је живео онај који је на крсту умро, то је једино хришћански ... Данас је још такав живот могућ, за извесне људе штавише и потребан: право, изворно, Хришћанство биће за сва времена. могуће .... Не веровати, него чинити, нарочито много тога не чинити, —

његова је суштина .... („ Антихрист“, 39.)

Тиме што је Хришћанство на прво место поставило некористо љубљенљубаћв, није оно никако интерес врсте оценило више од индивидуалног интереса. Његово управо историјско дејство, судбоносно кобно — дејство, јесте напротив појачање егојизма, индивидуалног егојизма. до крајности (т. ј. до крајности индивидуалне бесмртности). Хришћанство је појединца, почело толико ценити, узимати тако апсолутно, да га св није могло више жртвовати, а, врста, не може да буде без људских жртава .... Пред Богом све су душе постале једнаке: а то је управо најопаснија од свих могућих оцена вредности! Ивједначимо ли све појединце, тада стављамо у питање саму врету, и погодујемо пракси која иде за поништењем врете: Хришћанство је протупринцип селекцији. Ако би дегенерисани и болесни (»хришћанин«) требао да има толико вредности колико и здрави (»паганин«), или можда, још ни више — по Паскалову суду о здрављу и болести —, тиме би био прегажен нормални пут развоја, а неприрода учињена законом .... Та опћа човечанска љубав у пракси није друго до погодовање свему болееноме, кржљавоме, дегенерисаноме; она је у ствари уклонила, и ослабела, снагу, одговорност, и велику дужност да жртвујемо људе. По схеми хришћанског мерила, вредности, преостало је још једино да човек сам себе жртвује; али та људска жртва, коју Хришћанство једину дозвољава, а и препоручује, нема са стајалишта, опћег узгоја никаква,

569