Nova Evropa

crte što se po Evklidu nikada i nipošto nemogu na zemlji sastati ipak može biti sastaju negde u beskonačnosti. Čuj, dragi, ja velim: kad ja to ne mogu da pojmim, kako ću po tome da pojmim Boga?! — Priznajem dakle ponizno, da za rešenje takovih pitanja u mene nema nikakvih sposobnosti, — moj je um čisto evklidovski, zemaljski, pa mi nije dano da rešavam ono što nije od ovoga sveta. A i tebi savetujem, Aljoša, druže moj, da o tome nikad ne razmišljaš, — os0bito ne o Bogu: da li ga ima ili ga nema, Sva ta pitanja savršeno su nesvojstvena umu obdarenom pojimanjem 5ато ји dimenzija, Elem, nesamo da priznajem Boga dragovoljno, nego primam i priznajem i njegovu premudrost, i njegov cilj — nama doduše potpuno i savršeno nepoznat —; verujem u zakon i smisao života, verujem i u večnu harmoniju, u kojoj ćemo se, kako se kaže, svi sliti i stopiti: verujem u reč ka kojoj stremi cela vaseljena, i koja »beše u Boga, i koja je sama Bog, i tako dalje, i tako dalje, u beskonačnost.,.. Mnogo se reči u pogledu toga stvorilo. Izgleda da sam i sam već na dobrom putu — šta? Ali pomisli samo, da ja u konačnom rezultatu ne akceptiram ovaj božji svet, i mada znam da postoji, ja mu ne dozvoljavam da postoji, Moraš me dobro razumeti: ne govorim ja sad o Bogu, niti ja nješa ne priznajem; nego ja ne priznajem svet kako ga je on stvorio, — to ne mogu da priznajem, Sad ću odma da se malo jasnije izrazim, Što se mene tiče, ja sam uveren kao mladenac, da će nevolje proći i biti ublažene, da će uvredljive podrugljivosti ljudskih kontradikcija nestati kao ništave varke, kao gadne izmišljotine onog slabog, kao zrnce velikog, evklidovskog ljudskog razuma, i da će se najposle u svetskom finale, u momentu večne harmonije, zbiti i desiti nešto tako divnoga, da će dostajati za sva srca, da se ublaži sva. srdnja, da se iskupe sva ljudska zla dela i sva od ljudi prolivena krv, da će dostajati nesamo da se sve može Ooprostiti nego da se može i opravdati sve što se sa čovekom zbilo. Divno i prekrasno može sve to da izgleda, i da zaista bude, — ali ja to ne priznajem, i ja to neću. Neka se makar sastanu paralelne linije i pred mojim očima, da ih ja vidim, i da moram da kažem da su se sastale, — ipak ja to neću da priznam, Eto to je suština moga bića, Aljoša, to je moja teza, To ti najozbiljnije rekoh. Počeo sam naš razgovor namerno da ne može biti gluplje, ali sam ga svršio s ispovešću, —.a to si ti i hteo da čuješ, Ne radi Boga, nego radi tvoga ljubljenoga brata, i kako on živi, to si hteo da saznaš, Pa sam ti eto kazao,

Ivan završi svoju dugu tiradu najedanput, sa jednim potpuno neočekivanim i sasvim čudnim osećanjem.

— Zašto si tako započeo, da ne može biti gluplje? — upita Aljoša u. mislima izgubljen, motreći brata, audi

— Prvo, za ljubav rusizma: ruski razgovori o toj temi uvek se tako vode, da zbilja ne može biti gluplje, A onda zato što je, kad je gluplje, bliže stvari, Što je više gluplje, sve je jasnije. Jer glupost je dobra, kratka, i prosta; a mudrost vara i skriva se. Mudrost, tojest razum, podlac je, a glupost je otvorenje i poštenje, Iskazah svoje očajanje, i što sam gluplje to učinio utoliko je za mene probitačnije,

544