Nova Evropa

народу. Били су, например, толико најивни, да су мислили да. огромна престоница, са својим олошем, са својим злочиначким и поквареним елементима, који су увек спремни на изгреде, може да живи (без полиције, или са таквим безобвирним и смешним заступништвом праве полиције као што су је импровизовали из професијоналних пропалица и лопова и одбеглих робијаша. Сверуски поход противу полицијаца и жандарма. врло је брзо доспео до свог природног резултата: апарат, који је тада слабо али ипак радио, био је разбијен у парампарче. Полицајци и жандарми ступили су у бољшевичке редове. И постепено је у Петрограду и Москви почела да. се развија. анархија... Ситуација, је добро схваћена. и оцртана, али ипак треба. рећи да, и поред све своје добре воље, ондашњи управљачи Русије — министри, политичари, комесари, и начелници — нису били кадри савладати општу народну буну противу полицајаца и жандарма, противу људи који нису нигде нарочито вољени, као слуге трулог режима, а који су ради својих слабих плата, и услед недостатака многих закона, као и ниског нивоа свог васпитања и културе, те слабости јавног мњења, новинства и парламента, чинили заиста велике злоупотребе. Данас, ми Руси, који смо преживели страхоте »чрезвичајака«, готово смо и заборавили много мање подвиге царских жандара; а прежививши пуну анархију и газдовање робијаша, или нерад и неред милиције 1907 и милиције бољшевичке, кадри смо да сасвим заборавимо мане и злоупотребе полиције »старог режима«. Али исти ми, баш као и цео руски народ, није још знао за Совјетску Владу и њене агенте...

Прелазимо преко карактеристике Совјета из првог доба Револуције, и односа између Совјета и Привремене Владе, о којима је Набоков казао доста интересантних ствари, — на овој страни Револуције задржаћемо. се приликом приказа књиге једног од угледних чланова Совјета првог доба. Владимира Станкевића. Овде ћемо застати још мало на општој карактеристици првог доба, Револуције, коју пружа Набоков. »Кад сада, више од године дана, после догађаја (монографија је писана у току пролећа, и године 1918, на Криму), желим да у мислима проживим још једном прва два месеца. Привремене Владе, диже се у мојим успоменама. доста каотична, слика. Ја се сећам појединих епизода, бурних сукоба, који су понекад избијали сасвим изненада, бескрајних дискусија због којих су седнице понекад трајале дубоко у ноћ (једна црта, овог доба, коју заједно с фанатичком вером у магију беседе, речи, и чисто вербалних формула, истиче Набоков на више места, потпуно се слаже са исказима осталих сведока који су писали о Револуцији). Сећам се свакодневног грозничава рада који је почињао од јутра, и имао само кратак прекид за доручак и ручак (у Петрограду је час доручка био подне, а ручка шест сати у вече). Сећам се беспрекидних телефонеких разговора, свакодневне посете молилаца, — готово потпуне немогућности да, се зауставиш ма на чему. И сећам се главног свог расположења; све се јављало као нешто посве нереално. Није било могућности веровати, да ћемо ми успети да решимо два основна задатка: продужити рат, и срећно довести земљу до Уставотворне Скупштине...

Набоков оштро напада ону, по његовим речима, најивну заблуду и званичну лаж првог доба Револуције, коју је у извесној мери примио био н Миљуков, да је револуција букнула због тобожње издаје царске владе, и да ће револуција донети победу и оснажити фронт. Говорећи о бескрајним

110