Nova Evropa

|

|| || ||

| ЊЕ ЊЕ |

·'Nestala su ona sportska odela, i mesto njih je iz svakog ugla izviri-

vala čupava glava kakve Talijanke ili poljske Jevrejke sa čitavim čoporima dece, To nisu sportisti, već je to samo ona sirotinja što se koristi jettinom vožnjom da ode na »sighti-seeingč«, I tako sam se ja ipak našao najzad u svom elemen{iu, u proletarijatu, Sudbina!

Tamo napolje, iza vagonskih prozora, je rano jutro, sa jednom dugom crvenom linijom na horizontu iz koje će da se rodi sunce, i sa mrivim, bezizraznim plavim nebom, i sa jednom beskrajnom crnom masom što klizi pod našim točkovima negde unatrag. Jedva se pogdegde ukaže mračna kontura kog niskog žbuna ili zakržljala drveta. Po podu i po sedištu kraj mene leže beli listovi bačenih novina što sam ih pročitao još za prva dva časa vožnje, Gledam tako zavaljen iz sumraka moga kuta na onu beskrajnu ravnicu, i u njenoj dugoj, tužnoj monofoniji kao da osećam svu snagu onog »out of nowhere into nothing« iz S, Andersonova »Triumph of the Egg«. Takva ravnica mora da je i tamo, na njegovu fupom i praznor »Middle-West«-u, I takvo isto mrtvo nebo. Nebo bez linija, gigantsko, i prazno do očaja,

Pred tom ravnicom, i zgrčen u svom izdvojenom uglu, kao da osetih svu težinu svoje usamljenosti i čežnje, Teška je ova beskrajna zemlja, ovaj raj bigotnih duša i »how-do-you-do« temperamenata. Teška je Amerika, teška kao neko opojno piće, na koje ste navikli, koje vas mrvi, ruši, pa ipak ne možete da Sa ostavite.

Voz zatutnji i udje u tunel, zatim još dva-tri manja tunela, pa stade; i tu, pod zemljom, začuh kako nam oglašuju da smo stigli u Filadelfiju. Posle nekoliko minuta voz krenu dalje; i uskoro smo opet bili na ravnici, a varoš jedva da smo i videli,

U Baltimoru nas je dočekalo sunce, čiji su se prvi zraci prosuli po tornjevima malih crkvica i bezbrojnih minijaturnih kućica na jednom niskom brežuljku punom zelenila, Još jedan sat iza toga, pa smo ulazili u vašingtonsku stanicu, malu vašingtonsku stanicu, što me je toliko potsećala na Beograd svojim nadstrešnicama na platJormi i svojom relativnom neenergičnošću,

*

Varoši i pojedina mesta imaju redovno neku svoju odredjenu Tiziognomiju i karakteristiku. Carigrad sa svojom izreckanom linijom minareta i polukružnih kubeta, Sevilja sa svojom gigantskom katedralom u čijoj senci kao da se odmara cela varoš, Mon-Sen-Mišel sa svojom ljupkom trubadurskom romantičnošću, oksfordski koledži gledani sa okolnih brežuljaka, sve to ima svoj izvesni tip, svoj odredjeni smisao, Hartford u Kenektiketu, sa svojom izrazitom nju-inglandskom atmosferom, ili teški, glomazni Njujork, sa svojim džinovskim oblakoderima, što se kao haldejski hramovi dižu put neba, — i to je sve izradjeno, uobličeno, dovršeno, i predstavlja nešto posebno i svoje,

а prva stvar što vam padne u oči kad hoćete da u sebi stvorite jednu definitivnu impresiju o Vašingtonu, to je baš

162