Nova Evropa

чајева и малих људи којима је кућа једино имање, и јер имаде на, тисуће такових кућа, које репрезентирају мању вредност од 5 јутара ораће земље. У социјалном законодавству није се смело овако слепо одређивати, јер није претежна социјална корист, ако се у 30% случајева (најмање!) чини неправда социјално једнако јаком или слабом делу. А колико пута, се неправда учинила, социјално слабијем кућевласнику у корист социјално јачег закупца

Коликогод су тешки већови разлози, јошвише разлога даје пракса, да се забапи свака помисао даљњег регулисања станаринских односа изванредним законодавством. Пракса је ужасна, и то свагде пи за цело време, ралили сами државни чиновници или чиновници с приседницима. Нисмо још чули, да је и један станарински уред радио на задовољство интересената. Напротив.

Разлог: што људима у првом реду недостаје социјални смисао. То вреди још више за, чиновнике него за. приседнике н одборнике. Догађа се, да људи годинама буду без станова, и ти случајеви нису ретки. У другим случајевима, људи преко стамбених власти изводе разне мајсторлуке који запањују. Окривљења, ради подмићивања нису нипошто ретка. Онда понижава људе, да ради материјалних темеља своје егзистенције морају да обијају прагове и да моле милости, баш као да једни имаду прече право на живот од других. Оваково »право« санкцијонисали су сви досадањи закони у станбеним стварима, кад су поређали по пријо ритету државне чиновнике, па, родбину, итд.. Пракса је у већини случајева такова, да они који требају стан, морају посезати за скупом, врло скупом, интервенцијом. Често се интервенције за стан плаћају хиљадама динара, 2, код одмерења станарине досуђује се кућевласнику 100—9200 динара. кирије за најбоље станове.

Кад се говори о социјално слабијима, онда се мисли редовито на чиновнике; и доиста, је цела пракса у рукама чиновника који те ствари решавају искључиво с гледишта, својих интереса. Ако се узме у обзир, да у земљи имаде преко 200.000 чиновника, који претежним делом станују у градовима, често се мењају и премештавају, онда је јасно, колики је задатак стамбених власти, да свим чиновницима нађу станове. Тај се посао никада, пе смирује, па ни данас, након петгодишње праксе, кад су чиновници окупирали толико и толико станова, у којима они у предратна времена (из разлога штедње) не би становали, није престала, ова, навала увек нових, те нових чиновника. То је уосталом и једина »корист« тих стамбених власти. Ако је то и једина сврха закона о становима, онда морамо казати да је неморално стављати људима, власницима кућа, конт рибуције у

форми бесплатних станова, за чиновнике (јер стварно, чиновници не плаћају.

никакове кирије, а станују у најбољим становима). Чиновничке плате су премалене, али за побољшање њихова, стања, морала би се директна. берива

њихова повисити, и то средствима, која ће се добити праведним опорезовањем. Средњи сталеж и радништво нису никако заштићени, јер ови делови пучанства долазе на ред тек онда, кад су потребе чиновника подмирене, ћ то практички никада није уследило. Радници ионако нигде не станују од 1914, него се ради промена пословних прилика морају спорадички селити,

399