Nova Evropa

Религија. Нацијоналистичка култура, нако је уклонила конфесијоналну класификацију човјечанства, ипак није могла да сруши конфесијонални формализам свију религија. Суштина је свију религија апсолутно иста. Она је садржана у осјећању мистерија божанства, и у етичко-моралним принципима људскога живљења. Али је конфесијонални формализам развргнуо тај битни карактер свију религија, па изнио форму као суштину религије, и њој подчинио садржај, као нешто споредно. И та искривљена природа религија била је узроком, да се ради споредних појединости крвило цијело човјечанство кроз читав Средњи Вијек. Нова, преображена, култура мора срушити конфесијонализам и избрисати нузгредности, а поставити на прво мјесто божанство и етичко-морални садржај религија, као заједнички идеал свију конфесија. Више вањски облик културе има

Цивилизација, која је као неки организам културе, такорећи физичка. страна културе, коју је ова својим формализмом створила. Израз цивилизације садржан је у државном, друштвеном, фамилијарном, и појединчевом, начину живота. — Држава, је организам и форма нације, чији је апарат уређен на партијским системима, и воља тих система, Т. ј. воља државе, уједно је и формалном вољом цијеле нације, нако то она у ствари често није. Држава је подигнута изнад народа, партија изнад скупине, организација изнад човјека, — свуда дакле форма изнад садржаја. Зато су надијоналне државе често хаотична стања. перманентних криза.

Друштво је обиљежено социјалним формализмом, класама, конфесијама, и сталежима, који сви имају засебне, подвојене, интересе, премда су ти интереси у суштини исти; и сви се, ради тога, боре, гложе, и систематски се организују једни против других. Раскинути разлике, и наћи оне истовјетне интересе, који их и у тако спорадичном облику спајају, и онда на томе темељу организовати човјечанство, скупити његову снагу у вишу, заједничку енергију, коју везују исти идеали, исти циљеви, те и исти интереси, — то би била задаћа нове опћељудске цивилизације.

Ова слика, цјелине односи се и на њене честице, на појединце, као и на породице, које нису ништа друго до минијатурне сличице свога скупног и цјеловитог облика.

Наука је душа културе. Наука нацијоналистичке културе је сва, заодјенута механизмом форме, теоријама, регулама и дефиницијама, које су резултати једностраног и површног гледања на живот. Готово еви се ти резултати науке оснивају на простору, на времену, и на материји, дакле на вањштини живота, а не на ономе што је унутар материје, и што је изваш простора и времена. Јер у свему око нас, п изван пас, постоје исти процеси, као пи у нама самима: све садржава у себи нешто од вјечности, и то вјечно, што је у свему садржано, а што је идеал нашега хтијења у правцу коначног савршенства, то би морала да изражава модерна наука. Међутим, резултати и истине нацијоналистичке науке су моментане или перијодичне вриједности, будући да нацијоналистичка култура не може, у властитом оквиру, дати пауци потребну ширину.

Умјетност, као ужарени елеменат, из којега црпу своју животну снагу и дух и цивилизација и наука, дакле цјелокупна људска култура, обојена је такођер формализмом, или, боље рећи, умјетничким конфесијонализмом, као и религија. Ту данас форма господује над садржајем, нако она. није организам умјетничке идеје, него њезин увјет, т. ј. идеја се не сије У

414