Nova Evropa

Посљедње двије цитиране радње очито потичу од стручњака, ветеринара, Иза тога јављају се дјела писана, за. пук и за употребу као учбеници. Осим тога. излазе и неке ветеринарске књиге писане за, пук од неветеринара. Међу првим ветеринарским писцима налазимо Јосипа Убла, бившег професора на господарском училишту у Крижевцима. Од њега имамо; »Анатомија и животословје домаће животиње« (Загреб, 1874); »будбено живинарство« (Загреб, 1876): »Болести и лиекови за, домаћу животињу“ (Вагреб, 1876); »Копитознанство и подкивање« (Вагреб, 1880); и »Живинарство« (Загреб, 1892).

Из ових времена. потиче по свој прилици и Ублово »Живиногојетво«, научна књига, из које су учили сточарство сви господарски стручњаци који су свршили господарство на, господарском училишту у Крижевцима, а то је претежна већина данашњих наших господарских стручњака.

Свакако ваља, још споменути, да је бивше Хрватско-Олавонско Ветеринарско Друштво у Загребу, још онамо од године 1906, издавало свој мјесечник »Ветеринарски Вјесникс у којем се је могло често наћи занимљивих и корисних чланака и расправа, писаних стилом разумљивим за ширу публику. Нажалост, наше новинство није било могуће ни толико загријати за ветеринарску струку, да би барем редовно доносило преглед садржине овога Вјесника, те тиме упозорило публику на оне корисне радње. Крај свега тога, тај је лист знатно доприносио пучкој просвјети, нарочито тиме што је, с помоћу владе, распачаван у преко 800 примјерака; држало га је свако опћинско поглаварство, па је тако ипак долазио до руку опћинских чиновника, учитеља, свећеника, или другог којег интелигентнијег опћинског одборника, или службеника, тако да је по које добро зрнце падало на плодно тле. Данас ову функцију врши »Југословенски Ветеринарски Гласник« као гласило »Југословенског Ветеринарског Удружења, под истим приликама,

С извјесних се страна замјера, ветеринарима, што не пишу књиге којима би се сељак и пучанин научио лијечити стоку. Чудновато је, да се такав захтјев ставља и са стране школованих економа. То доказује само двоје. Прво, да они који стављају овакве захтјеве не познају ветеринарске струке; и друго, да не познају дејство које имају овако писана, дјела међу сточарским пучанством. Ветеринарска медицина, је егзактна, знаност, која. базира. на истим принципима и методама као и хумана медицина. Медипинско се знање не да преносити на другога, поготово не на, неинтелигента, писањем популарних књига, као што су Јагићев »Живински Лијечник« или Дуларов »Домаћи Живиноздравник«. Ја сам хотимично споменуо оба. ова, писца, једног стручњака и једног нестручњака, да бих истакао што јаче сасвим једнаки ефекат који они производе. Јер ко чита овако писане књиге% —: само мали број интелектуалаца-господара који, на крају крајева, ипак премало знају а да би се смјели усудити да без крајње нужде сами захватају у лијечење болесног грла стоке, јер притом, поготово даНас, и сувише много ризикују. Они, у правилу, ипак зову ветеринара. А за сељака, је овако писана, књига и сувише тешка лектира, јер је у истину није доста читати него је ваља полако и студирати; а зато сељак нема ни времена ни воље. Него ће овакву књигу најчешће дохватити сеоски

479