Nova Evropa

Дру. ДРАТУТИНУ ПЕРОВИЋУ. ЗАГРОБНА СИМФОНИЈА. ,

и бјеше тама над безданом, и - дух Божји дизаше“ се над водом.

·Књила Постања.

i

На путу из туђине седмеролетнег

у одру чамих врх Лемана, Места ред опајб ме лепотом што је дометне

по земљи рука традитељка. И позлед пун успомена замрцаше над водом.

Та почини, где зод су људи све је дом! | Алш рече лудо срце изнебуха :

„О поћи дома кроза слутња дрворед тде род мој пева у вечери У цветне слободи младој!...“ И кб с ону страну слуха земља зваше рушевину тела суха:

Дома, дома, домај:

Вечерњи греде пути.

Дубоко вода сјаји.

Ко задња лађа мисб слути Дома, дома, домаји.

Ко задња лађа отиснути тугују

сви осећаји, ој другари, за вама.

О зде стег Икад повечерњим стазама, са дугом што га деца дугују, похрлисте ли кб светњака рој

ка домовини давној, најлепшој 2

Дома, дома, домаји

са причом трка и ждрела, отња и океана!

Јаруга пуна шињела

п кости, змије таји. Висија сама седи.

А преко пустих медана ступа, ступа, и зледи коло од белих дана.

Ил, можда, душе чисте, све већ прође вас. Бродари тишина, с обале ове исте отпловили сте неки на Онај Свет,

пут пучина где и злас и талас

74