Nova Evropa

PONOR ~

Sasvim gore na vrtoglavim visinama Gemmy-pass-a oni su sami bili, i rame uz rame čekali su radjanje sunca, Nad njima zijala je prozračna dubina neba, pod nogama druga, crna bezdanska dubina ponora, Ćutali su i činilo se da ne dišu da ne bi narušili tišinu, O

Iz potpune tame, ozdo, podizale se gore ka svetlosti mutne noćne magle zgužvane u beslormne mase, pa se vukle, nadimale, i polipskom podmuklošću puzile zaplitajući se o stene, Negde sasvim dole u bezdanu tonule su nejasne senke gradjevina, Ni zvuka, ni najslabiješ8 daha od vetrića, ni lelujanja alpiske trave, U pritajenu večnom razmišljanju ćutala su i ledena polja i sneđovi, beskrajni kameni lanci planina što štrče kao izlomljeni i razbacani, kao namršteni, crni i u oblacima ugušeni ogromni bršljani kostura, gordi posmatrači prohujalih vekova, kao prostranstvo na kome je sve izumrlo, kao predeli davno ugaslih, beživotnih planeta smrzlih u ledenoj kori, — mračni i veličanstveni amblemi sveopšte smrti, Sive magle u mraku, nagomilani i ogromni masivi tamnoga stenja i leda, činili su se elementima svemirskog kaosa, što se u neravnoj medjusobnoj borbi, i u svemirskom pokretu unapred, čas pojavljuju, a čas halapljivo proždiru i nestaju, dok nad mračnim ponorom borbe Као neki val koji se oseća a ne vidi lebdi veliki duh velikog Tvorca, sveprisutni i nevidljiv, nepostižan i nedeljiv, Kao u teškom snu vazduh zaspao, zanemeo, zamro, Sve je u grobnom ćutanju čekalo sunce: da se pojavi, da ohrabri, da oživi, da otkravi onaj samrtni led planete, -

Bilo je hladno, Polako, podmuklo, magle se podizale naviše, penjale do njihovih nogu, uvijale njihova tela hladom, mutile njihove oči, Ulkočeni od zime, oni se ježili, priljubljivali sve bliže, sve više, sve prisnije, i oboje u bolnom i neizdržljivom nestrnlienju, u muci, očekivali su izbavljenje, Hteli su svetlosti i toplote, osmejka i radosti, — hteli su sunca, i

TI ono se javilo. Vetrić jedva čujnom gamom proneo se kroz trave, preko ljiljana, po ledenim poljima, po najvišim vršcima planina, Iza crnih vrhova, isred maglenih talasa zastrujali su prvi milosrdni traci rasipajući se široko po nebu, drhteći u vazduhu kao radosni trileri, Svečano, polako, trijumfalno, podizalo se sunce usred radosnogš uzdaha svemirskog olakšanja,

Onda se, u blesku što je u dugim širokim mlazevima radosno briznuo, zaljulalo celo ogromno more magle, Rastopljeno zlato razli se po maglama, zagrevajući ih, raznoseći svuda svoj topli, svoj spasonosni, svoj mili pozdrav, I sve živo, zamirući, odgovori u nežnoj, drhtavoj sreći. Još sanjivo, sve se pružalo suncu, očekivalo njegovo milovanje, Zaleluja se alpiska trava,

87