Nova Evropa

van na dvama [етејта 1 па dve glave: jedno je vedrina, božanska prozirnost, nebesko sijanje ličnosti iznutra; a drugo je zemlja, voda, drvo, vazduh, životinja, okolina, Kako je i moбибе drugačije, i kada je bilo drugačije, nego da je jedna slika zaista i potpuno lepa samo onda kada je lepa sama po sebi, i kada su joj okvir, pozadina, okolina lepi! i

U tome smislu sačinjava Branko sa Karlovcima jednu celnu bez razdvajanja i bez prestajanja..., Zaključujemo to sa sigurnošću, i sa radošću, po nečemu što je više sakriveno u. nama nedo što bismo umeli da pokažemo i da dokažemo, Čar mlade, božanski divne i sjajne ličnosti Brankove bio je toliki, da je iznad svih svesti i elementarno delovao na sve olco sebe; a kada je ličnosti nestalo, onda je odmah postala legenda o Branku, — zategnuta је na razboju sudbine nova osnova, бде su se u beskrajnom šarenilu i životu pomešali u jedno tajanstveno tkivo i dogadjaj i iluzija,

Branko u Karlovcima — njegovi pokreti, njegova misao, njegova reč, njegov osećaj — dali su čudotvorne impulze, da duh nadživi materiju, i da harmonija lepote njegove u Karlovcima ostane iza jednoga veka sveža, blagotvorna. nestašna, prostodušna, i mila, kao i prvog dana što je bila, Pa je čak i mrfva stvar vode, brega, i šume, kuda je njegova noga база, kuda je njegovo oko gledalo, kuda je njegova ruka plivala, čak i ona je dobila jednu životnu vrednost, treptavost, nemir, postala je duhovnovenom, i smrvila je okove mrtve ukočenosti.

Brankov život u Karlovcima uopće je jedan visok talas srpskoga, mladogša života, jedan vrhunac, jedan uspon, jedno kliktanje sušte mladosti, totalne bezbrižnosti i najdublje poezije, gde su Branko i Karlovci, s ujedinjenim snagama, s ибоdjenim snagama, s uravnanim, srećno spojenim i divno složenim, i do najvećeg napora upetim snađama, dali zajednički nešto jedinstveno i neprolazncd, trenutno a večno, nešto od беба Fruška Gora јо5 1 dandanas odjekuje, strepi, drhće, i očekuje još i dandanas Branka, spominje ga uporno, voli Sa, peva ба, i hoće da živi s njime, Sve je tu tako puno Branka! 1 našto da redjamo banalne stvari, kada {ie poznato da tu sve vere, sva plemena, sve rase, i svi staleži svojataju Branka, čak i crnpurasti stanovnici cićanske male, gde svi nose duge, svilene, crnoplave, natrag zabačene kose, gde se tako mnosšo krese velike, bademaste oči, gde su svi nosevi tako lepo povijeni, gde dečaci i devojčice tako mnogo liče na Branka, i gde је život tako plah, strastan, muzikalan, poetičan, jektičav, A pravoslavni i šokci, i Totovi, i Madžari, i Nemci, i doseljenici, i starosedeoci, sve do gospoštije i graždana karlovačkih, — za sve je njih polazak na Stražilovo hodočašće i zavet, od koga niko ne izostaje, i kojemu se niko ne uklanja...

98