Nova Evropa

prizor, slušalo je gde slavni ljudi i miljenici narodni, prvi pisci i pesnici, dobijaju ukore i šibe, tu pred svima, javno, i nikog nema da ih zaštiti, Zmaja su doduše pokušali braniti neki »filolozi« i neki žutokljunci »iz preka«, a i poneki tada još mladji pesnik (Dučić, Svetislav Stefanović) hteo je da se odupre svemoćnoj kritici tražeći pravo za stvarače, ali je pred bujicom reči, i pred blistavim argumentima nove kritičke škole, ili metođe, sve moralo da legne i da zanemi, Nad glavama pesnika titrao je zavitlan bič kritičara. :

Zašto smo mi načinili ovu digresiju, i čemu obnavljamo bolove i otvaramo stare rane? — Žato što fe rane Još nisu zacelile, i zato što starije generacije književnika-stvarača — dok se mladje, ratne i poralne, ače i dedače, i u mladenačkoj obesti nekažnjeni nabacuju i razbacuju u samodopadanju ı samohvalisanju — još uvek kao da stoje pognutih glava pod dojmom burš i oluja što su nad njima nekad besnele, Nije ni danas još lako ustajati protiv verdikat4 koji su tada pali, i koji većinom još stoje neoboreni; i samo kome je bolja prijateljica istina od Platona smeti će da ih se dotakne, te da i prstom opipne da li se baš sve ono daje održati kad se izbliza zagleda. U ovaj mah, nije prilika da se upuštamo dalje u ovo pitanje, Hteli smo samo, ilustrujući bedno moralno stanje naših Kknjiževnika-stvarača, da ukažemo i na jednu stranu sa koje ih je led bio a trebalo bi da ih je sumce grijalo. Nije uostalom sva krivica. ni do kritičara, — oni su radili po najboljem svom uverenju i znanju, Ali je došlo, držimo, vreme da »spasavamo« one koje su oni, u prvom naletu i silini, potisli i suviše u stranu ili unazad, te da im damo mesta koja im po zasluzi pripadaju, A treba, po našem današnjem mišljenju, i tu videti, koliko je učešća imao u tom mpoliskivanju plemenski osećaj, — da li je Jovan THć tek pukim slučajem proglašen boljim pesnikom. od Jovana Jovanovića-Zmaja i Laze Kostića? I zašto je Branko Radičević ispao »pesnik sredmje književne klase, čije su duhovne potrebe skromne, i ukus sa malo zadovoljan«, a njegov »Djački Rastanak« »razvučen opis jedne djačke pijanke«, Treba videti, koliko su kod nas i najbolji i najučeniji kritičari usisali s majčinim mlekom preteranog plemenskog patrijotizma, koji u njima podsvesno rađi, i ne dš im da vide stvari do kraja jasno, I onda, treba uvideti da je došlo vreme — ako hoćemo u veliku književnost i pravu kulturu —, da se otresemo takih osećanja, ı da ma njihovo mesto posadimo jugoslovensko rodoljublje, koje će prema vitezovima duha i misli naše rase nesamo biti pravednije, nego će im jednom već i konačno skinuti sa čela oblake, + sa srca terete, da s više vere u sebe i u svoju misiju porade na preporodu svoga naroda i ma dobru čovečanstva,

(.

133