Nova Evropa

„Гледећи с једне стране приестолницу Србије, с друге загрљај с Дунавом наше Саве, која долазећи из Словеније, и пролазећи мимо нашега Загреба и дуж циеле Хрватске губи се напокон у наручају Србства, сјетих се лиспих родољубних риечих нашега М. Пуцића: — Шта ће Србин без Хрвата7 Што и брат без брата! А без Србина Хрват7 Што без брата брат! Сама нарав, положај земаља, зајединство народних и просвјетних интереса подкриепљујуову истиниту стопута изушћену а толикопута заборављену мисао."

Овакав је остао до краја живота, Кад је Рачки, иако већ неофицијелни вођа „ЏПеовисне народне странке", повео преговоре за уједињење читаве хрватске опозиције, јануара 1893, догодило се чудо невиђено, —- како добро каже тадашњи младић и бунтовник, а данашњи „миротворац“ Стјепан Радић, да су сједили заједно Смичиклас са Давидом Старчевићем, Рачки са Тушканом, Мазура са Франком, Деренчин са Фолнеговићем, на великој скупштини у Стрељани. Сутрадан послије комерса, рекао је Рачки одушевљеноме С. Радићу: „Учинили смо први мали корак. Садсетреба трајно и искрено помирити са Србима. Без тога је наше Словенство празнаријеч.“ А тада је тај исти Радић одговорио овим ријечима: „Без тога се не да говорити о нашој народној свијести",

Рачки је био узвишен над све те политичке размирице између Хрвата и Срба, јер је њега опајала непрестано мисао велике југословенске заједнице. Код посљедњега састанка Рачкога са Полит-Десанчићем, спомиње Полит-Десанчић да му је Рачки рекао ријечи које би као један тешепјо вјечне мудрости имао бити и данас пред очима свима нама: „Пријатељу, наше размирице престат ће кад се будемо знали узвисити до словенске заједнице". Стојећи узвишен и обухватајући срцем и Хрвате и Србе, његов је ум јасно догледавао и мане и кривње и једних и других,

Највећи гријех противу идеји југословенства починили су Хрвати злокобне године 1102, када су склопили с Мапарима она судбоносна Расја Сопуептја, судбоносна несамо за Хрвате него и за читаво Јужно Словенство. У петоме од гласовитих „Листова једнога антиунионисте", којима је Рачки у „Заточнику“ (1870) одговарао на „Листове једнога унионисте" (И. Брлића), ниже он све те страшне посљедице које извиру из чина дванаестеро вођа хрватских племена. Јасније и прецизније филозофијско-историјским погледом није нико уочио сав тај слијед догађаја. Важност Рачкова суда, и карактер његова полемичнополитичкога стила, дивно се огледају у том петом писму, које у главним ставцима гласи:

170