Nova Evropa

„Али посебна имена не би сметала заједничкому раду према

заједничкој сврси, кад би се осебине подредиле заједници. На бал-

| канском полуотоку станују од памтивиска Хрвати са Словенци,

Срби и Бугари, сваки с осебними хисторијскими прелајами. Ова

разликост није ни срећа ни несрећа, те не би ништа приечила ни

развоју осебности ни учвршћењу заједнице, да сваки од тих чланова

ради с другим сугласно. Србин, кано у средини, били би позвани

||| посредоватн; а имајући своју властиту државу могли би и себи и | заједници много користити.

„И збиља Срби бијаху проглашени југославенским „Пиемонтом“. И збиља водство на Балкану није им побијано. Прије ослобоЂења Бугарске сами су Бугари своје очи радо скретали у Београд; овамо су долазили вође. бугарскога покрета, овамо и бугарска омладина на изображење. Али како сејеу Србији схвавало водство

као задаћа југславенскога „Пиемонта" 2

„Што је за Италију био мали „Пиемонт'2 У Пиемонту није се развила пиемонтска него талијанска застава. Пиемонт није гледао, да освоји Италију, него да ослободи Италију, и да онда себе кано чест апенинскога полуотока цнелини подреди, те судбину ослобођене Италије предаде Италији. Пнемонт није ишао за господством Италије. Пиемонт је својим несебичним патриотизмом, својом пожртвовношћу за талијанску заједничку ствар, својим слободоумними. уставними институцијами постао био огњиштем и средиштем талијанске мисли. Овамо су хрлили поборници талијанске мисли из Ломбардије и Млетачке, из Модене и Парме, из Ромање и Сицилије, овдје ради оне мисли прогањани, те су нз Турина сепаратизам побијали и уједињење проповиедали,

„Свега тога није било у југославекском „Пиемонту“. Између апенинскога и балканскога полуотока имаде додуше разлика; па стога не може бити ни подпуна аналогија међу оба Пиемонта. Али оба се нису слагала ни у оној мисли, гледе које лежала је аналогија у самој ствари. На балканском полуотоку не ради се о јединственој држави, (то он не би ни смио да каже, јер би га Аустрија већ поучила), али федеративно јединство јест несамо могуће него једино спасоносно. Оваково јединство имала је заступати Србија; гли у ту сврху захтневало се двоје; прво, да буде узор-држава,; друго да не гоји освајачких аспирација према свому брату.

„А да ли си је Србија била свиестна овакове задаће 72 Мора се, жалибоже, рећи поднипошто. Већ у првом почетку бијаху у државни устрој њезин усађене клице раздора и разтворбе. Вјечити династички преврати нису допуштали створити јаку државну власт, која би носиоцем била оне мисли и задаће мале Србије. Државне институције, мјесто да се прилагоде потребам народа и да му буду узгојном силом, колебале се".

Нарочито боли Рачкога, да Срби траже савезнике у противницима ОСловенства, тако у Хрватској с Маџарима, а

174