Nova Evropa

љен, Док је већ пуно поштеније било неплаћати свог кројача и газдарицу, или пумпати келнере, и т. д.. Већину интелектуалаца, након студија, конзумирала је државна служба: који би у њу једном ушао, остајао је у њој до пензије или до смрти; из ње би излазио само након тако крупних прекршаја који би га збиља декласирали. Будући да је државна служба била фактички осигурање живота, није постојала потреба да интелектуалац упозна и све прилике осталих грана привредне борбе, и да се огледа бар толико у животу да би се могао упустити у борбу за опстанак и без државне службе,

Рат је мобилизирао велике масе, а по законима психологије гомила, што је већа маса то је већа и њихова самосвијест, Напоредо с тим је падао и респект од вођа, утолико прије што је, према концу Рата, долазило и до великих револуција, а дух револуције прелазио је и онамо куд сама револуција није стизала, — баш као да је у становнике Европе унишао дух њихових тенкова, који је пред собом све разарао и изједначивао,.. У том великом комешању народа иза преврата, разумије се да су се свуда изгурали на чело они који су се најенергичније служили лактовима, и који нису били осјетљива образа нити против ударца нити против пљувања. Онда је придошла девалвација валуте, Трговац, обртник, сељак, радник, прилагодио се фактичким приликама, Он је разумио, да новац значи само један израз за релацију његова рада, његових продуката, и да се са падом валуте цијене морају аутоматски дизати, Класична је изрека једног загорског сељака, коме су говорили како се сељаци сада обогаћују, — прије је стајао вол 200 круна, а сада стоји 4.000 круна: „Је, ја гледим вола, вол је как је и преди бил, —- онда се је морал новац променити“. Само интелектуалац није хтио да види, да се је новац промјенио. Из разлога патријотских, етичких, облигатне ноблесе, и не знам ради чега још не, хтио је одржати фикцију да је новац исти који и прије, и пустио је мирно да се његов рад све мање плаћа; а будући да се према плати рад и штује, то у свијести масе сваки рад толико цијене колико га се плаћа, па је с тим почело и штовање рада интелектуалаца падати, Држава, тај најокрутнији послодавац својих намјештеника, систематски је искоришћавала њихову непрактичност и неукост, док је у исто вријеме — на уста својих првих намјештеника: министара, и народних посланика, — трубила патријотизам и идеализам. Наравно да ти први намјештеници државе нису пропустили да своје дохотке, и то оне на тзв, поштен начин стечене, доведу у склад са реалним стањем валуте,

Већ сама чињеница сталног и интензивног бављења душевним стварима слаби способност за борбу у животу и отупљује поглед на реалност; али менталитет предратног интелек-

237