Nova Evropa

свога господара". Ове одаје не смије нитко освијетлити, јер „како бих унијела свијетло на мјесто које он хоће да држи вазда у тмини“. Нико га не може нигдје наћи осим у овим мрачним одајама, јер што користи тражити га гдје видимо дрвеће и животиње, птице и камење — кад нема ко да нам га покаже —- „сам ћеш ме морати распознати, ако можеш, ти сам. Јер кад би се когод и нашао да ме теби покаже, како можеш да будеш сигуран да он говори истину7...“

Али краљица не вјерује, да она не би могла разазнати свога краља, па и међу милијонима. Краљ јој допушта да се у тој заблуди сама разувјери, премда је сигурно, да ће се та „извједљивост осрамотити и повратити у сузама". Појмљиво је, да се краљици хоће да види својим очима: „ах, жељне су летјети, неспокојне, необуздане очи, те дивље птице шумске Це Краљица иде у свијет. Она слуша са заносом прољетну п есму: „мирис из дубина шумских залутао је у моје сање; ријечи шапћу у моје уши, не знам одакле, а на мојим ножним

беочузима дрхће звонцад и удара у такту с билом мога срца.“

Њеном душом пролазе страсти дјевојачке, у најљешшем краљу, што га је сагледала, она види свога краља, и хтјела би да јој дође и да му се баци у загрљај, Али краљ, што га је пожељела, није ни био краљ, а камо ли њезин краљ. Очајна жити у запаљени двор и улази опет кроз црвене пламове у мрачну одају. Ту јој се одмах јавља невиђени краљ. Послије свега што се догодило, она се не држи достојном да буде његова, а он је пушта да оде слободно, „као раздрт облак којим витла олуја“. Она иде. Придружује јој се Сурангама, чуварица мрачне одаје, која се већ давно обратила и постала послушном робињом краља мрачне одаје. Она је прати у његовој служби. Краљица се враћа у очински дом. Просе је краљеви, али њезина чежња тражи само једнога, „јединога“, њезинога краља. Не да јој понос да му се врати, а он неће да дође да је поведе натраг. „Тако мрачна одаја, у коју си долазио да будеш код мене, лежи данас хладна и празна у мојим грудима. ,.. О краљу, зар никад више нећеш доћи да отвориш ова врата Онда пусти да дође смрт, јер она је мрачна попут тебе, и црте њезина лица су лијепе попут твојих. Она је ти — ти си то сам главом, о краљу!" Ова јој спознаја отвара очи: у покајничком руху она излази на цесту, јер је напокон успјело замрачену духу прогледати „скромну истину“: не долази краљ к њој, него је она требала да пође к њему. И збиља, од часа кад је изашла на цесту, она га проналази. Пуна среће, при освиту сунца, она се упућује к напуштеним дворима свога краља. Прати је Сурангама, и дјед, стари друг краља мрачних одаја, и краљ Канчи, храбри и смјели, који се нашао с њима како он вели; "И ја сам путник на овој истој цести“. У мрачној одаји она пада

254