Nova Evropa

је сасвим немогуће услове, Шта ће то бити, како ће се, на крају, свршити7 ... |

Цела та ствар са лепом Зозо Михајлеску није ми више излазила из главе. Она је у мени будила најлепше успомене на мој боравак у „малом Паризу“, па кад сам опет једном пролазио кроз румунску престоницу, свратих и Гђи Зозо, да јој учиним подворење. Она ме поздрави, срдачно као увек, па како је била сама (јер јој је муж био баш негде у Добруџи на маневрима), одмах ме је задржала и на вечеру. „Знате" рекла ми је искрено, „досадно ми је да ручам сама; а о нама двома људи тек неће моћи ништа да причају...“ Ја се, мало збуњен, дохватих своје ћеле; али се она не даде збунити, већ продужи жовијално: „Та ми смо тако стари пријатељи, Уосталом, шта ме се и тичу брбљивци и старе бабе, — ако им није право, нека ми пљуну под прозор...“ И она ту показа своја два беспрекорна реда зуба...

Сто још није био постављен, и ми остадосмо у салону да разговарамо о минулим временима, Ја сам додуше избегавао тему која би ма у каквој вези стајала са њеним бившим мужевима, али она сама заподену разговор о свом првом и другом браку, без устезања и наивно, Маринеска, за кога је употребила епитет који није био ни најмање ласкав, напустила је због његових неукусних манира: „Знате, пљуцкао је као какав маџарски кочијаш“, — Поређења су јој била слаба страна. — „А Гицу је опет био досадан као друм у лето, и прождрљив као стари евнух; он је у мени обожавао куварицу а не жену..." У то уђе послужитељ, и ми пређосмо у ручаоницу.

Већ одмах након чорбе упаде ми у очи један доста необичан поступак, који се понављао после сваког јела; пошто би нас послужио и изнео јело, послужитељ се је сваки пут враћао са по једном чинијом, чију је садржину Гђа Зозо потанко испитивала, те коју је онда послужитељ опет износио напоље. Мора да је Гђа Зозо из мојих погледа прочитала једно велико питање, јер се смешећи се обрати к мени и рече: „Видим да бисте хтели да знате, коме је све то намењено. Па добро, погодите2" И ја станем погађати: „Ви издржавате какву стару тетку2“ — „Не2" — „Онда какова ветерана из битке код Плевне. Или неког из дома за старце и старице. Или једну жртву последње сељачке буне" — Не, не, не. Гђа Зозо је непрестано дрмала одречно главом,

— „Nu domnule! То је јело намењено моме претпоследњем мужу Гоги, Он је само под тим условом пристао на развод брака, ако се и даље може костирати код мене — додуше, напољу у кујни, Јер, вели он, на другу се жену још и може научити, али на другу кошту — никад." Пн

512