Nova Evropa

грађанин-омладинац, он је експонент тих двају лешева, утеловљених у оним црним даскама у аули Свеучилишта, на којима пише; „југославенска напредна омладина", радидикална омладина“, „демократски клуб", „хрватска народна омладина“, и томе слично. Те се црне плоче, „по вишем наређењу“, бију и кољу, боду и мрцваре, Ти људи, млади и

црвени, пуни снаге и живота, пролазе улицама с ватреним оружјем и убојитим зрњем по џеповима, пролазе у четворним редовима, и носе неке имагинарне барјаке, значке, и цимере, вичу нека имагинарна имена, буне се, узбуђују, и машу штаповима, манифестујући тако своју властиту сићушну и сиромашну душу пред светом и пред Европом. И то је та омладина у коју се улажу све наде и сви идеали будућности; то су ти слободни универзитетски грађани, који се бију за пароле мртвога Пашића и одбеглога Радића. У томе је сав рад те омладине: место пера — штап, место књиге — револвер, место идеје — камен и оловни метак, И ти ће сутра преузети вођство народа, узети кормило у руке и управљати земљом!,..

А ниједан глас да се чује, из јавности, из народа, да се дигне и да протестује противу свега тога! Све ћути као уклето, и пушта да тако иде даље. Зар смо заиста већ тако далеко дошли да се не може ништа више учинити, ни помоћи! Зар нема никога у целој овој пространој и насељеној земљи, да се успротиви крви и убијству, клању, мучењу, дивљаштву, и лудилу! Зар нема никога међу нама који би се усудио да викне из свег гласа, из све снаге, да дигне руку, и да заиште помоћ! Зар може и сме да буде, да се слободни свеучилишни грађани туку онако лудачки, како се то десило недавно, посред Свеучилишта, пред целим светом, усред града од преко сто тисућа људи! Зар сме и може да буде, да слободни свеучилишни грађани организују оружане нападе, да се сукобљавају с радништвом, и да се убијају с њима из револвера по радничким центрима! Зар сме и може да буде слободни свеучилишни грађанин — убица!,..

Дижемо свој глас, и колико нас грло носи, очајнички, вичемо, да одјекне по целој овој несрећној земљи, и пут Словенства и Европе; „У помоћ!“ — „У помоћ, ко живу себи осећа човека, прогрес и будућност, — у помоћ у име будућности и човечанства!“ У коме има и мало љубави за ствар, неће моћи да се не одазове м да не помогне, Али је потреба хитна, јер иначе нема спасења. Или ћемо ићи напред, или ћемо пасти натраг на нивб Црнаца у Централној Африци.

Омладино, чуј повике и протест! Твоје се коже тиче. У име будућности, у име човечанства, — омоћ |