Nova Evropa

tehnička snaga bila je dostigla vrhunac, a njegova u dubini duše pobožna priroda bila je uskomešana i, usled strašne sudbine svoga naroda, duhovno sazrela, КЕ Njegove najranije umetničke vežbe bile su rezanja u drvu, prema starim još svežim ftradicijama njegova dalmatinskog zavičaja, te je stalno rezao i dalje, i sve se više u tome usavršavao. Njegovi reljefi u drvu vanredno su širokoga daha i zamaha. Zarezi noža ma njima nisu iščezli nego sačinjavaju sastojni deo izraza i ritma same linije, Rapave poljanice što čine poledjinu reljefa »Hristos i Magdalena« doprinose dramaftičnosti scene, jer daju celome izgled vibracije, Nigde se ne može videti da se materijal nije podao umetniku, — mema fu ni traga slabosti u crtežu usled bojazni od tehničkih prepreka, niti ikakve preteranosti ili nedoteranosti koja bi odavala krajnji napor. Linije su otmene, proste, i dostojanstvene, a ipak obilne i do kraja izvedene ako to ne slabi utisak, U svima tim rađovima glava Hrista dominira važnošću, a ta važnost postizava se bez ikake pomoći oreole ili inače kakova natprirodnog obeležja, Intenzivno razumevanje patnje i bola pomoglo je vajaru da tačno izrazi omo što je hteo. | · Njegovo veliko »Raspeće«, u drvu, udešeno je tako, da se ima gledati izdaleka prema nebu, Ono nije realistično; naprotiv, umetnik je produžio ruke i noge mimo živoinu veličinu, takoda je time još pojačan skrušeni izgled same figure i njena moralna izrazitost, „Nikad niko nije pravio izrazitije ruke i noge nego Meštrović, tako da su na jedan čudestveni način »služitelji fela«, Potičući iz primitivne zemlje, gde se noge ne zamotavaju te gde se potpuno razvijaju u svoj svojoj savitljivosti, i gde su sve ruke razvijene do pune svoje snage, Meštrović doprinosi jedan primitivan detalj predstavljanju svete legende, Ovaj Hristos, to se vidi, visio je dugo na krstu, Vekovi su prošli, a duhovni se preporod još nije izvršio u srcima ljudi, Surovost korača kroza svet još uvek uzdignute glave, Čitavi se narodi razapinju na krst, i krv se proliva nemilice širom cele Evrope. To nije realistička umetnost, ali ima u njoj strahovite realnosti umetnika koji Je lično doživeo smrtne muke tela i duha, i ona daje strasmo i bolno svedočanstvo o tome, da se razapinjanje na krst nije vršilo samo u mladosti sveta, već da se sve to strašno tiče još i nas danas, dece dvadesetog veka, godine hiljadustoiosamnaeste posle Hrista, Nije to tek zgodno smišljena akademska vežba, niti vešto izradjeno obično remek-delo. Već je to autentična religijozna pesma, strahovite unutarnje lepote, i ujedno snabdevena svim tehničkim lepotama od veštačke ruke, Telo je umrlo, a glava, je pala na grudi, u senu, dok se duša kreće prolazeći kroz ruke u nebo.,... Taj motiv uzdignutih ruku kao izraz duha javlja se opet u malenoj Нбшл

16