Nova Evropa

"трећа глава трећег дела докторске дисертације М. Е. Писћезпе-а: „М. У. Гегтопјоу, за vie et ses oeuvres” (Paris, 1910); и најзад, врло занимљив есеј професора Розанова: „Бајроновски мотиви у Јбермонтовљевим делима“, који је објављен у споменици поводом Љермонтовљеве стогодишњице у Москви (1914), Љермонтов је једна од најистакнутијих фигура руске књижевности у првој половици деветнаестога века. Он је са Пушкином био главни представник руског романтизма, те су његов живот и дела били често предметом исцрпних научних истраживања, Према томе нам данас остаје само да направимо закључак из онога што је већ урађено и довршено на том пољу, каои да истакнемо неке од оних проблема који још чекају на своје дефинитивно решење. Јер, да употребимо речи професора Џона Никола, у његовој студији о Бајрону: „У критицизму каква славног дела често је мало остављено да се уради, осим да се критикују критичари“.

Професор Спасовић дао нам је у свом есеју одличан опис социјалних прилика у Русији на почетку деветнаестог века. У доба рођења Љермонтова у Русији су постојале две врсте европејизма: први је био пре-револуцијонарни европејизам, са реакцијонарним и легитимистичким елементом у себи; а други, европејизам од 1769, чији су представници, људи млађе генерације, замишљали слободу „као призор какве изненадне провале облака“, Тих је дана Русија била још увек веома далеко од цивилизације, и земља где су европски манири и костими били једино производ имитације, Аристократска класа је била једина класа способна да води живот цивилизованог света, а књижевност, филозофија, и уметност, били су достижни једино тој малој групи. Ваздух је још пун идеја Петра Великог и Катарине |. Проблем Истока према Западу, у свом новом стилу хегелијанског нацијонализма, тек се појављивао. МеЂутим, 14, децембар доноси наједном велику промену, и над руским друштвом завладава перијод страховитог мира и депресије. У интелектуалним се круговима није могла да примети готово никаква активност. Руска цензура, која је по својој врсти била нешто посебно у свом роду, постала је моћнија но икада раније. Писци су писали, али се нису усуђивали да штампају своје ствари, већ су их пуштали у циркулацију, као рукопис, међу најближе пријатеље по разним уметничким котеријама. Када је Пушкин погинуо у двобоју са Дантесом, Љермонтов се усудио да у топлоји инспирисаној песми посвећеној палом песнику нападне владу и дворске кругове, где је Пушкин био стално клеветан. Песма „није била штампана, али је шапутање о њој убрзо доспело до ушију двора, и Љермонтов је наједном изагнан, са опоменом „да гдеда свој посао као официр, а не да пискара идијотске стихове". Познато Чаадајевљево Филозофско Писмо (у „Телескопу“ 1836), пало

58