Nova Evropa
државе накупило толико материјала да се горњи програм од цигло две тачке за догледно време одржи на дневноме реду, без велике могућности да се скрене странпутицом посебних страначких интереса и племенских тежња, то је кабинет Г. Давидовића могао мирно усести у седло и повести државну каравану право и одлучно намереним путем, остављајући да ветар носи оно што више-мање писмени капоње бивше владе, под потписом и анонимно, у уводним и осталим ступцима „Самоуправе“ и „Речи“ (у оба дијалекта), са „Балканом“ и осталим својим рептилима, у срдитој немоћи изливају на адресу „хетерогених елемената“ у влади и њихових „антидржавних“ и „велеиздајничких“ савезника изван владе,
Жалосно је, међутим, да се влада Г, Давидовића вероватно зато што ни сама није била свесна своје снаге није одмах користила својим положајем и својом снагом, већ је сама допринела да се ослаби, Не да се је дала збунити хајком противника, на коју је морала бити спремна, већ услед унутарњих међусобних односа, и поименце услед свога неодређена и специјалног односа према највећој странци свога ширег блока, и неповерења према њену сувереном вођи Г. Радићу, У томе чудном и још увек недовољно искреном и разбистреном односу између ширег и ужег блока данашње скупштинске већине која је на влади, управо у том одуговлачењу непосредног споразумевања Г. Давидовића са Г. Радићем, лежи од почетка највећа грешка ове владе, слабост коју она сама себи такорећи силом и без невоље ствара. И ту је, морамо отворено рећи, кривица кудикамо више на страни Г, Давидовића, и његових ближих присташа и доглавника, него на страни Г, Радића,
Пре свега, једно се не може порећи: да Г. Радић, откако се вратио из иноземства, испуњава лојално обавезе које је на себе и на своју странку преузео према Г. Давидовићу и његовим друговима у влади, [о њему данас, додуше, не пада одвише тешко, јер он и његова странка немају много да бирају између владе Давидовића и владе Пашић-Прибићевића, и они то добро знају. Али, на другој страни, зна исто тако и Г, Давидовић, да без Радића и против Радића мора напустити сваку наду у своју мисију и у њене циљеве, Зашто се онда његова влада — ударивши већ једном овим путем — још увек колеба и сваки час узмиче, дочекујући сваку реч из уста Радићевих са страхом и трепетом2... Или је, можда, ту посреди још неко, о чијим жељама и бригама Г. Давидовић има да води нарочитих обзира2 Ако је тако, ако се са највишег места налаже Г. Давидовићу и његовим министрима резервисаност у погледу ХРСС и њена вође, и онда је, по нашем мишљењу, кривица до Г, Давидовића и његове владе —-: зашто не обавесте краља тачно о стању ствари, и зашто својом
295