Nova Evropa

менљив елеменат у колективној души једног народа, који се не може променути, исто онако као што се не могу променути ни живи удови у човека. И у других је народа бивало сличних случајева као овај са Бајроном; Волтеров „Кандид“ није блажи у својој критици од „Дон Хуана", Шилерови „Разбојници", или Хајнеова проза, не носе у себи мање револта. против друштва свога доба, и њихове околине, него што тога има у „Визији Страшног Суда“, Занимљива је та карактеристика англо-саксонске расе, у тој разлици у начину на који она третира један радикалан дух: док је у другим народима слободоуман човек често изложен прогонима од стране званичног легалног и административног система, друштво осећа готово увек симпатију према њему, и спремно је да га заклони; код Англо-Саксонаца је то друштво, у ствари, а не толико влада и легални механизам, онај који је од значаја у притискивању наниже слободоумнијих елемената, и таква је врста тираније увек далеко ефективнија него она административних органа, Велика Британија је поносито и са задовољством дала прибежиште Марксу, Кропоткину, Херцену, Степњаку, Игу, или Грофу Андрашију, и чувала их као какав лрагоцени и редак куријозитет, — али, ако би се нашао макакав домаћи дух с истим политичким укусом као ти странци, убрзо би осетио врело тле под ногама! Ту не треба да нас заваравају моментани либерални перијоди енглеске или американске државне управе, јер у својој основи ниједна раса не обилује толико урођеним политичким конзерватизмом као англо-саксонска. А Бајрон је био један радикалан дух, па ако и не сасвим доследно у политичком смислу, али заиста у својим спиритуалним концепцијама,

Природно да је таково држање према Бајрону изазвало нападаје са много страна, како у земљи тако и у иностранству, Проблем „енглеска хипокризија"“ уег5и5 Бајрон био је често додириван од стране разних аутора. Г. Херфорд се одлучно дигао у свом „Вордствортову Веку" (стр. 236), уз учтиву припомоћ професора Брандла, против нападаја на енглеску критику Бајронових бранитеља; у једној нотици на дну стране каже Г. Херфод: „Један скорашњи писац о том предмету, професор Брандл из Берлина (,„Созторон5"“, јуни, 1896), чије је познавање енглеске књижевности и енглеског књижевног живота вероватно најбоље у Немачкој, исмева стару хипотезу о „британској хипокризији“ којом у књижевности (и, ах, такође у политици) континентално схватање још увек продужује да објашњава наше инзуларне експентричности“, Напред поменуто место из чланка професора Брандла је вероватно ово;

375