Nova Evropa

ња једне организоване масе. Објавити без бојазни рат тиранији масе над слободним развитком и егзистенцијом извесног смелог духа, као што је то учинио Бајрон, или развити у себи такву индиферентност према свим канонима и законима „јавног мњења“, као што је то био случај са По-ом, то су греси које њихови земљаци лако не праштају и не заборављају. Не мислимо ипак рећи, да је о Бајрону недовољно писано у Енглеској. Напротив, можда једини Шекспир превазилази Бајрона у обиму литературе створене око његова имена, Али док су руски, немачки, француски, талијански, шпански, норвешки, и дански критичари знали да виде у Бајрону само песника, творца једног бунтовна и орсењујућег геста у новој књижевности, сулогиста морбидне позе и сентименталне негације вредности живота, дотле је енглески критипизам хтео да у њему види увек, сувише и пре свега, човека и лорда, а врло ретко песника и уметника. Бајрон-човек био је толико занимљив, изазивајући, превише репулсиван или превише симпатичан тип за њих, кроз ових последњих сто година, да су они били скоро слепи за чисту уметничку вредност његове поезије. Са изузетком ретких случајева (таквих например као што су М. Арнолд или О. Елтон), сва огромна литература, безбројни томови написани у Енглеској о том великом песнику, јесу, више или мање, ништа друго до један стогодишњи процес о његову разводу брака и његовим скандалима, С времена на време тек би се појавила каква Бичер Сто, или какав унук који гледа на свога претка кроз замагљене наочаре викторијанског биготизма, да покрене опет стару размирицу. И други су смртни допуштали себи развод брака, и други смртни нису били увек ограничени у својој склоности према чашици алкохола; али су код Англо-Саксонаца одувек постојале као неке посебне идеје о томе, шта би један песник требао и смео да чини а шта не, Бајрон и Поб били су далеко од тога да пруже макаквих концесија популарном укусу и свакодневним очекивањима; они су осећали неку одвратност према какву било установљеном моделу у животу, док су, поред осталог, били својим духом пре космополитска него расна експресија, те услед тога много мање појмљиви онима који нису у стању да виде преко својих ограничених хоризоната.

Бајронов револт није био револт само против једног установљеног обичаја, који би могао да се промене реформом, ни против извесне застареле институције, која би могла да се сруши било револуцијом било парламентарном већином, већ је његов револт био и против нечег другог, у својој есенцијалности виталнијег, и тежег за јасну и одређену дефиницију, а то је; расна крв, расни импулс, фундаментални и непро-

374