Nova Evropa

су припадали целоме свету него једној издвојеној провинцији, земљи, или империји, И они су сами били донекле тога свесни,

Па ипак, излажући овакво стање ствари, треба да будемо праведни према енглеској и америчкој критици, У англо-саксонским земљама литерарна критика не значи оно исто што _и на континенту. Књижевност у континенталној Европи припада целом народу, баш као и у Енглеској и Америци; али је ту критиковање остављено само малом кругу професијоналних, или личностимег у непосредном додиру са уметношћу. Врло би се ретко, готово никада, ма ко други из осталих друштвених редова подигао да да свој суд при оцени какве артистичке творевине, Друштвена свест је ту дакле донекле подвргнута извесној врсти спиритуалне дисциплине, према којој свако има „да гледа своја посла“. У англо-саксонским земљама је, са тог гледишта, ситуација знатно другојачија. Ако тамо какво клерикално лице изјави, да нека песма „није добра“, — то може више да значи за једну осетну већину читалаца него реч ког професора књижевности по истој ствари, Сем тога, ту је и велики број критичара и професора. који формирају своје судове по неком теолошком укусу.

руштвена свест то од њих захтева, и они не могу другојачије све и да хоће. Ту вечно постоји једна моћна организација за узајамну помоћ, несвесно и инстинктивно заснована пре векова међу страсним моралистима и преданим догматичарима, Према томе, један странац, неупознат довољно са таком ситуацијом, може лако да буде обманут, и да прими ao литерарни критицизам нешто што у ствари није никакав литерарни критицизам.

Но постојао је и један други, дубљи и материјалнији, разлог, ради којега су ова два песника била толико упорно потцењивана у својим родним земљама, да је тек необуздана хвала стране критике могла да присили домаће критичаре да обрате више пажње при оцењивању њихових дела, Енглеска раса је стара раса, моћна раса, врло свесна своје расне суперијорности, своје цивилизације, своје прошлости и својих традиција, Напасти све то, повредити традицијонална схватања, дићи се противу племенског инстинкта, и потсмехнути се целој друштвеној организацији, свакодневним навикама у животу, свим оним малим и ненаписаним законима што формирају стварни ток егзистенције и дају нарочиту расну боју

и темпераменат свакој нацији, — то значи додирнути њено најосетљивије и најнежније место, Бајрон је, међутим, све то учинио. И несамо то, — он је иставио заставу индивидуа-

лизма, такова индивидуализма какав је у енглеском друштву био најнемогућнији; и он се борио за принцип, да је право способна и интелектуално развијена појединца исто тако оправдано, природно, и нужно, као што су ћуди и расположе-

373