Nova Evropa

супротан Карлајлову веку. То је доба оставило за собом један жив и блистав траг у безбројним дневницима, мемоарима, аутобиографијама, и публикованим кореспонденцијама, Што се те врсте књига тиче, енглеска је књижевност, то можемо са сигурношћу тврдити, богатија него и једна друга књижевност. на је дала два класична дневника, од Пеписа и од Евелина, она је дала онај галантни споменик Војводе Хамилтона двору Карла Другог, на коме је тако љупко владала заносна куртизанка Нел Гвин, у њој су поникнули Бозвелови записници о Др. Џонсону и његову клубу, њом су надахнута писма духовктог Честерфилда и фантастичног Хораса Валпола. Био је то један креативан, снажан, здрав перијод, то доба Краљице Јелисавете; или, раскалашни век пофранцуженог краља и његова двора иза Кромвелових пуританаца; или, напудрани и барокни век Попове „Каре о; Фе Госк",; или, век индијских скандала Варена Хестингса, пун предреволуцијонарне атмосфере; или, најзад, сам тај дивље-романтични, ћудљиви, егојистични, расипни, и борбени век Лорда Бајрона, — сви су ти векови оставили свој светлуцави траг у записаним успоменама многих интелигентних а тако опрезних савременика, који су ловили сваку реч, сваку црту личних манира, да је унесу у своју ризницу за потомство. Међутим, иза доба Ђорђа етвртог, названог „првим светским џентлменом“ (иако је то у ствари пре био његов поданик Бо Брумел), није остало ниједно мемоарско дело од такве класичне вредности као што су сва она дела горе поменута; али је, у накнаду зато, тај век оставио много већи и разноврснији збир веома занимљивих успомена и кореспонденција него што је то било случај са ранијим перијодима: Патмор је написао своје успомене пуне изврсних литерарних куријозитета; Леди Бери оставила је своје „Доба Ђорђа Четвртог", Лорд Холенд оставио је своје сјајне политичке мемоаре о виговцима; Лорд Денмен, једна од најсимпатичнијих појава тог доба, такође нам је оставио своје мемоаре; Лорд Браутон, највећи Бајронов пријатељ, оставио је своје изврсне „Успомене једног дугог живота“, — да и не спомињемо друге безбројне збирке објављених преписака. То је доба било велико. На раскрсници између осамнајстог и деветнајстог века искрсло је толико нових друштвених и етичких проблема! Зрак их је био пун, и она грозничавост и несталоженост ондашњег друштва не изгледа нам нимало чудна кад погледамо колико је ту разнородних идеја имало да се сукоби, колико се међусобно одбојних и искључујућих менталитета нашило изненада у једној средини, каква су све новија и новија питања искрсавала на животном хоризонту, Бајрон је чедо тога доба. Он је нерешљив, — али је цело

то доба било такво. Он је поносит на своје аристократско порекло, док својом поезијом удара у посмртно звоно монар-

379