Nova Evropa
Damas žeže što juče Žživljaše, Kolijevke kakve bi trebale
Ne imadu sve naše rijeke;
Vidimo Но пи ома заба
Dje pustiše nemilosno zemiju? ,,.«
I posle jednog darvinističkog razmatranja svih tajanstava prirode, svih njenih oružja, napada i odbrame, determinizama, i tako dalje, u kojima se razvija teza da »umna sila toržestvuje«, da je dobro ma kraju pobedonosno, da je stradanje dobrodetelj, i da nada »veže dušu sa nebom«, vraća se ma čoveka, na junaka koji ima da svrši veliki dogadjaj iz eposa, i morališe:
»Što je čovjek? a mora! bit čovjek! Туатса једпа te je zemija' vara,
А za njeđa, vidi, nije zemlja,
Je M javje od sna smućenija.?
Ime česno zasluži li na njoj,
On je ima rašta polaziti;
A. bez njega u što tada spada? Pokolenje za pjesnu stvoremol
Vile će se grabit u vjekove,
Da vam v'jemce dostojne sapletu,..«
Tih tonova i akcenata ima još više, i još su sa više snage i jačine izraženi, u monologu o Badnjem Večeru, Taj monolog je čisto »zemaljski«, Igumam se vraća na život i čoveka, na princip večite borbe, »borbe svih protivu sviju« i svega protivu svega, na jedan kosmički egocentrizam, Monolog počinje dosta mirno, da posle predje u jedan vrlo snažni ubojni marš pesimizma koji, gradacijama, ponavljanjima, i amnftitezama, u sredini i pri kraju, besni kao samum:
»Ja sam proša sito i rešeto, Ovaj, drdmi svijet ispdtao:,,. Sv'jet je ovaj tiran tiraninu, A. kamo di duši blagorodmoj, On je sostav paklene mesloge; Unj ratuje (duša sa, tijelom, Uwnj ratuje more s bregovimaji, Unj ratuje zima i toplima, Unj ratuju vjetri s vjetrovima, Unj ratuje živima. s živimom, Unj ratuje narod sa narodom, Unj rafuje čovjek sa čovjekom, Unj ratuju :dnevi sa moćima, Unj ratuju dusi s nebesima ,.. Niko srećan, a niko dowoljam,
13