Nova Evropa

svemu, od čoveka do države i od fizijologije do umetnosti, Taj sudar izazvao je sime emocije, velika umetnička dela, i velika razmišljanja filozofskog, socijalno-političkog, i etičkog Каraktera, Sve naše tri najviše kulturne vrednosti {narodna pesma, Njegoš, Meštrović) na toj su osnovici sazdane, Njegoš naročito, Sudar je bio vrlo snažan i divalj. Otuda toliko snage i divljine u tim izrazima, Ono osnovno slovensko, blago, blagorodno, i pasivno, moralo je donekle da ustukne, Sve se emocije, i sve drugo, pretvorilo u odbranu i napad, — samo mestimice, izmedju odbrane i napada, mogao je duh da se uzdigne i da pogleda u nebo ili, blagćorodno, u čoveka, Već sam je dogadjaj surov i snažan: istraga poturica, Turčenje naših ljudi, s jedne strane, i osnovni kosovsli ideal i Hrišćanstvo, s druge strane, osnovice su »G o rskog Vijemnca«: sudar čitavog jednog niza tradicija, običaja, i narava, sa jednim movim poretkom stvari, Njegoš je taj novi ___ poredak stvari suprotstavio narodnim običajima, ртедапјипа 1 ostalim moralno-eftičkim nafodnim koncepcijama, i sve to profkao »kosovskom kletvom«, »Miloševom pravdom«, vizijom Коsova, osećanjem slobode, smisfofn »za čast, ime, i slobodu«, i tako dalje i, iz svega toga, uz narodne gatke, kaže, kola, krsta, tužbalice, i predanja, sažđao jedan snažan, silan, i dubok ep. U svojim gorostasnim vizijama, izvanredno slikovitim, dao je veličanstvene istorijske slike, čitave litije koje, elementarno, prolaze ispred nas, razvio je emocije visokog stepena, naročito emocije jačine, i najusredsredjenije izrazio osnovne psihološke stavove naše rase i najbitnije osobine, tonove, i tokove, koji nas čine onim što smo, Već sam početak:

»Vidji vrađa: su sedam binjišah,

Su dva mača a; su dvije krune, Praunuka Tarkova s koramom!

Za njim jata: prokletoga kota,

Ра opuste žemlju svukoliku,

K4 skakavac polja što opusti,,.,« —

već sam taj početak pokazuje potku na kojoj se ima da otka ceo epos, i snagu, silovitost, i jačinu sa kojom je začet, I ta se misao, sad jače sad slabije, pod jednim ili drugim raspoloženjem (sem u onim momentima »najvišeg ličnog«, o čemu smo govorili) neprestano provlači kroz celo delo, i čini njegovu kičmu i »zlatnu žicu«, Padajući u očajanje i mi majcrnji pesimizam, jer je »car duha« i vladar male zemlje, Njegoš, u bezizlaznom položaju čoveka koji nigde na nebu пе vidi sjajnog tračka niti na zemlji pomoći, kao za stenu okovani stari mitski titan, snažno i strašno proklinje;

»Moje pleme smom mrtvijem spava,

Suza moja mema roditelja, .

15