Nova Evropa

Неуег уоп Козепјеја, Мигпђега 1873, па strani KIX, 23, i 88), Njegovu sinu Jovanu (Johannes Nobile de Vojnovich) priznala je austrijska vlada plemstvo 4, novembra 1829, a tek njegovim sinovima; Gjuri pl. Vojnoviću {rodj, 1833), c, i kr, bilježniku + gradskom načelniku u Hercegnovom, i poslaniku ma carevinskom i pokrajinskom veću, i bratu mu Konstantinu (rodj, 1832), doktoru prava, odvetniku u Splitu, i poslaniku na carevinskom veću, dato je odobrenje {u Beču, 4, aprila 1873) da se mogu služiti naslovom Conte, dakle onom vrstom morlačko-albaneskog plemstva stvorenom od venecijanske vlade za lokalnu i provincijalnu potrebu u Boki i medju Morlacima, Doduše, Vojnovići su pričali da potiču (»das Geschlecht will abstammen«, kako kaže kapetan Hajer od Rozenfelda) od kneza Vojina iz Užica (»von den Knesen Vojno auf Užić«), i da su po= sle boja na Kosovu potpali pod Turke, a kasnije da su, pred kraj 17, stoleća, braća Ivan, Miloš, i Vojin, došli u Boku, gde su dobili naziv »Conte« i nastanili se u Hercegnovom, Ali, kao što Je poznato, svi mi potičemo više-manje od kosovskih i predkosovskih junaka, samo što Srbija (skupa s Užicom) nikad nije imala plemstva, pa poreklo onih koji otuda dodjoše nije fiksirano; stoga i gornja priča spada svakako u isti krug legenada i domaće tradicije porodice Vojnović, kamo i ona o knezu Gjuri Užičkom — kandidatu na bugarski presto, koju smo kao »vrlo zanimljiv biografski podatak« o ovome izdanku »mladje grane

ojnovića« imali nedavno prilike čitati u jednom inače ozbiljnom listu {vidi »Jugoslavenska Njiva«, broj od 1, novembra 1924),

Ovaj Gjuro Conte Vojnović Užički zanimljiv je i inače za nas, u ovom slučaju, jer ima mnogo srodnosti sa našim junakom, čiji je bio stric, On je, »jako Persona gratissima kod cara i kralja Franje Josipa, bio vatreni narodnjak, i može se reći iredentista, pristupivši, po razdoru u narodnoj stranci, srpskom krilu stranke, dočim je njegov brat Kosta ostao sa hrvatskim članovima u staroj narodnoj stranci«,,, Kao »iredentista«, na jednoj strani, primao je srpska odlikovanja, i tražio je audijencije kod kralja Milana u Beogradu, iza ledja austrijskog poslanika {vidi »Jugoslavenska Njiva«, broj od 1. oktobra 1924; »Kralj Milan i Gjuro Conte Vojnović Užički« od M, Preloga), dok je u isto doba »podržavao i najintimnije veze sa knezom Nikolom Crnogorskim«; a na drugoj strani, kao. »persona gratissima« kod cara i kralja Franca Josifa, »nagnao: je« bečku vladu (1869) da sklopi po bokeške ustaše povoljam mir u Knezlacu, i imenovan je (1892) doživotnim članom go-. spodske kuće, Suviše, u crnogorsko-turskom ratu 1876 »stupio: je u glavni štab kneza Nikole, i kao odličan konjanik prisustvovao bici kod Vučjeg Dola, dok nije Ministar Vanjskih Dela.

212