Nova Evropa

начин живота између човека и жене, у потпуној одвојености једног од другог, погодовао је да се развије ова сентимен"талност; виђали су се, такорећи, тек при светлости жишка, у вече, а не, као ми данас, обасјани сунцем које продире у сваку пору на кожи и бору на лицу; нису се дакле познавали изблиза, па су живели у илузијама. Видимо стога, у романима онога доба, да се о жени не пише као о јединици за себе, — на њој се запажају и уздижу само својства и врлине спола, њена физичка лепота и красота, њене добре стране као љубавце, жене, и мајке. Услед тога, све су те жене више-мање једна другој сличне, ни код једне не истичу се нарочито индивидуалне црте, То тако траје све до у Деветнаести Век; а код нас, у нашем крају света, још ни наше старамајке нису слутиле о слободи у којој ће се наћи мн развијати њихове унуке и праунуке.

Та слобода, еманципапија женскиња, дошла је, у цивилизованим земљама, с осталим напретком културе, и поименце с демокрацијом и еманципацијом радничког сталежа. Као сваку велику промену на овоме свету, и ослобођење жене изазвала је елементарна потреба, управо глад. Није случај, да је покрет за еманципацијом женскиња почео у Великој Британији, где већ одавна број жена превазилази за читав милијон број мушкараца; велики простори британских колонија, и потреба за њиховим управљањем и обрађивањем, као и за службу при морнарици, односи сваке године много стотина мушкараца из домовине, те велики број жена остаје без могућности да нађе мужа, услед чега се морају саме старати да себи зараде хлеб насушни, Ову полазну тачку не треба губити с вида при просуђивању целога питања. Природно је, да су нове прилике и нове идеје измениле, бар споља, однос између човека и жене, Конвенцијоналне форме постале су друге, а с њима и укус. Додуше, у суштини, још су увек женска лепота и љупкост оно што се највише свиђа човеку; али се појам лепоте и љупкости мења, или бар знатно модификује, односно проширује, Јер лепо није увек и свуда исто: Кинез налази да су лепе мале закржљале женске ножице, а афрички Црнац воли женске сисе кад се могу бацити преко рамена, док опет Јевреји у Тунису кљукају своје кћери пред венчање као гуске; уосталом, и наши сељаци (као сви сељаци, особито на Истоку) сматрају да је лепо што је пуно и угојено, а мршаво и танко да је ружно. Било је времена када се за нарочито лепо држало све што је високо и крупно, и код жене, — што би ми данас назвали прг мушком лепотом. Данас, међутим, нагињемо мишљењу, да се физијономија жене све више разликује од човека уколико је раса цивилизованија,

324