Nova Evropa

непажљиво пара леш сам се зарази мртвачким отровом, тако и Пруска, а за њоме и сва остала Немачка, свршивши рачуне с немирним Корзиканцем, заразила се истим отровом који је њега оборио, — нацијонализам Немачке почео се преобраћати у империјализам, Њени су успеси убрзо заразили сву Немачку, попели им се у главу, и политика „жељеза и крви“ чекала је само свога извршиоца у особи Бизмарка. Хофман фон Фалерслебен већ саставља (1841) омиљену нацијоналну химну: „Deutschland, Deutschland, Чђег аПег, Чђег аПез тп дет Меј", која се може сматрати зачетником немачког шовинизма; а један од познатијих професора берлинског Универзитета, када се почело говорити о присаједињењу Шлезвига и Холштајна (1864), жигоше интриге и маневре дипломата, који су из пристојности кушали да докажу некаква права Хохенцолерна на то херцогство, и циничком искреношћу предлаже, да се просто изјави, да Прусија мора анектирати ове земље, да би могла водити широку немачку политику. Настаје Дански Рат (1864), који је, под изговором нацијонализма, већ остварио прве захтеве империјалистичке политике, Али се идеалистички принцип не предаје без боја, и док професор Трајчке са каrepe mpormamyje meBasy: „Freiheit durch Einheit“, T, j, croбода с помоћу јединства, или „јединство пре свега“, други не мање знатан професор (Блунчли) поставља супротну девизу: „Езићећ дитећ Ртећен“, т, ј. „Пре свега слобода, а с помоћу ње ће доћи јединство". Потребни су још били велики политички и ратни успеси, још већа шовинистичка проповед и пропаганда, да би коначно надвладао империјализам, И гле, настаје по брзини и по резултату поразни шестонедељни рат Прусије противу Аустрије (1866), који има последицом иступ Аустрије из Немачког Савеза, те Прусија, иако још не званично, заузима прво место међу државама Немачке, Трајчке сад отворено изјављује, да „Бог не говори више с владаоцима преко пророка и сна", већ да је „света дужност, гдегод се покаже згодна прилика, напасти на суседе и проширити властите границе“. Напокон, рат од 1870—71 између Француске и Немачке пружа потицај за потпун преокрет у смислу империјалистичке светске политике, а победа и проглашење Немачке царевином дају још више маха прускоме шовинизму, те до крајности укрућују и без тога већ крути и окрутни германски дух,

Метаморфоза која је настала у карактеру немачког народа била је још онда запажена од неких писаца, „Немачка оглашава своја права на војно, политичко, научно, религијозно, морално, и умно првенство на свету“, пише Француз Дидон; и даље доказује, да „шовинизам у Немачкој није само чувство него и теорија, или тачније догма, која је обучена у мантију учености", Још је карактеристичнија напомена једног другог

442