Nova Evropa

и класних другова, он је узиман на нишан као „идеалист“, започињући, или боље следећи, једну борбу која није још завршена, и коју ће он, с осталима, пре или после, морати да настави,

Ко отвори и прелиста странице његове нове књиге „Од Лондонског Пакта до Римског Мира"'), у којој је сакупио све своје чланке, штампане пре Рата, за Рата, и после Рата, у његову листу, брзо ће видети, како је Салвемини један од оних ретких духова које није успела да поремети забуна овог „лудог“ часа. Ко пролиста ма само оне странице што их је он поставио као увод својој књизи, а које су у ствари један историјски преглед талијанске и светске политике „за време Великог Рата", мораће признати, да је Салвемини, снагом имагинације коју црпе из свог властитог политичког експеримента, и из оне бистрине историјског посматрања, успео да разјасни у многом погледу овај, иначе још увек замршени, проблем, Иронијом својега стила разоткрива он грешке и зла Сонинове и „нацијоналистичке" политике, а његов се полемички темпераменат често потенцира у сарказам, који у својој рељефности досиже врхунац напетости и занимљивости, Сонино, Орландо, тек су изражаји целе једне „покварене и „дементне"“ средине оних аглупих префриганаца, који мисле да су само они лукави, а сви остали да су глупаци“. У ствари, ради се о криминалним типовима, који су увек испод нивоа свих могућности, и који, када краду, уверени да их нико не види, бивају препознати и ухваћени, Салвемини их све, једног по једног, сецира, и то онде где су понајслабији, а мисле да су понајздравији, И када то „интелигентно кретенство“ његових хероја долази до кулминације, посејавши свугде „поразе“ и „сломове", онда се његова иронија писца прелева у сарказам човека, и он се буни. не више као историчар него као део оног народа и оне земље која те

„дипломатске поразе“ осећа на властитој кожи, и једног дана треба да плати,

У ономе часу свеопште поремећености и узнемирености, шта је било „посланство“ Италије2 Тако је питао он речима својега Мацинија, Одговор је гласио: „Ништа друго него оно што је морално!“ — „И у тој прилици“ — каже Марио У!те1биетга — „носи он племениту концепцију одбране погажених, праву величину Италије, ослоњену на моралним чињеницама а не на лажним дипломатским рачунима. Он је гледао Италију у новој мисији заштитнице нових малих народа, који ће се породити из Рата; и жртвовао је целу своју теоретску и практичну активност да поновно земљу пренесе

)Г. Салвемини, „Па! Рано di Londra alla Pace di Roma“, Edizione: Piero Gob etti, Torino, 1925, Lt. 16.

571