Nova Evropa

VIII

Samo oni koji umeju živeti nemisleći ozbiljno ni na što mogu podnositi teški i smrtonosni pogled željeznolikoga Vija, mogu, naime, primiti u svoju dušu materijalno shvatanje sveta. Možda im i to još pomaže, što oni obično »nemaju vremena« za razmišljanje! Ali čovek naučen da misli, odmah mora da umre, već i od samoga straha pred smrću, čim dopusti da mu kane u dušu otrov malerijalističke nauke, Treba poslušati »unutrašnji glas«, pa negledati, Ne sme se na ovome svetu oškrivati tajna materije, jer ta je tajna — Smrt, Kazati: »Nema Boga«, isto je Šlo i reći: »Ima smrti«, Savremena materijalistička nauka, dakle, koja nudi našemu umu »kamenje umesto kruha«, otvara pred nama sama vrata groba, kad hoće da razotkriva mr{ive prirodne tajne, Od željeznog lika Materije spasava ga зато »religijozni krug«; čim se probije ovaj krug — sigurna je pobeda zemaljskoga Vija,..,

Gogolj je tako osećao, On je sanjao strašne i teške sne, On je video Crkvu, dakle duhovni život uopšte, pogrdjen i oskrnavljen, — video je i poslednju iskru iz plamena, što da je doneo na Zemlju Hristos, gde se gasi u sveopštem mraku, 1 njemu je bilo posve jasno, da to ljudi sami pripremaju pobedu Duhu Smrti i Tmine,

»U Фот irenutku zakukurika petao, .., Preplašeni, duhovi pohrliše na vrat na nos prema prozorima i vratima, da što pre izlete, Ali je već bilo kasno, Svi ostadoše kao prikovani na vratima i prozorima,

Kada je ušao sveštenik, stade kao okamenjen, videći toliko oskvrnjenje Božjeg svetilišta, i nije se usudio održati službu na #аКоуп тезе, Tako je crkva ostala na vekove s prikovanim demonima po prozorima i na vratima, Grmije, korenje, stepska trava, i irnje, razvrežilo se po njoj prekrilivši crkvu, da niko nikada više ne nadje puta do nje,..«

(Obraćajući se razumom k Viju, nesrećni savremeni čovek ne može ipak da srce otkine od Hrista, Nisu uzalud i bez traga prošla za njega ova dva tisućleta, I eto, sad se čovečanstvo mašlo, zajedno sa svojim »besovima«, u nekom uzajamnom ropstvu: ni gore ni dole, A tako je razumljiva njegova težnja

da izadje nekuda van ovih dvaju elemenata — Materije i Duha —, nekud u stranu.., možda naprosto da »podje kući«!.,,, Tako se, unaokolo oko zaboravljene crkve, tamo za

»grmljem, korenjem, i trnjem«, još uvek kreće, i buja život, kao što je bujao za vreme Hrista, a i dugo pre nego što je On došao na Zemlju, Ljudi se radjaju i žene i umiru, Jedu i piju i SVIšavaju svakodnevno poslove ,,. I ko bi se usudio reći, da to nije najglavnije, a možda i jedino, što oni mogu i moraju da rade ovde na ovoj Bogom zaboravljenoj Zemlji? ,...,

Valerijan МагЕоо,

160 ,